Priča o japanskim stripovima: kako su mange oduševile mlade čitaoce i pobedile Zagora

Maksim Kojić ima 10 godina, ide u Osnovnu školu „Bora Stanković“ u Beogradu i veliki je ljubitelj Naruta, jedne od najpopularnijih mangi, japanskih stripova.

„Prvi put sam je čitao kada sam imao sedam ili osam godina“, kaže Kojić.

Priča o Narutu Uzumakiju, najhiperaktivnijem nindži Sela skrivenog u lišću, odmah mu se svidela, a posebno Naruto anime – japanska animirana serija – urađena po mangi.

Naruto je tinejdžer i želi da postane snažan i poštovan vođa sela, pa vredno vežba i bori se, ali se na tom putu uvaljuje i u raznorazne nevolje.

„Sviđa mi se kako koristi razne tehnike u borbi, a i svaki lik ima posebnu priču… Imam jednog drugara u školi koji ga isto voli, pa pričamo o tome“, navodi Maksim.

Priče o Narutu prodate su u više od 250 miliona primeraka širom sveta i veliki broj ljudi ga obožava, oblači se, pa i trče kao on, držeći ruke iza leđa.

Međutim, nije jedini koji ima takav status – police sa mangama sve su bogatije u knjižarama, bibliotekama i domovima širom Srbije.

• Vidimo se u snovima: Priča o Sendmenu, „strip azbuci“ koja je promenila svet
• Hugo Prat – otac Korta Maltezea koji je složeno činio jednostavnim
• Čiji je vršnjak Dilan Dog
• „Leptirići“: Strip poljubac dvojice tinejdžera koji je uzburkao emocije u Srbiji

Među najpopularnijim naslovima su i Napad titana, Čelični alhemičar, One piece, Ubica demona, Berserk, Borbeni anđeo Alita, Beležnica smrti, Uzumaki…

Strip kritičar Nikola Dragomirović kaže za BBC da su mange već dugo „najpopularnija forma stripa u svetu“, a posebno među mlađom populacijom.

„Uvek postoji neka forma stripa sa kojim se mladi pre ostalih susretnu, pa im to posluži kao ulaz u taj svet – kod nas su to osamdesetih bili Boneli stripovi, a danas su mange.

„Mladi se prosto najlakše ukače na tu supkulturu, a zbog interneta im je najlakše da dođu do novog sadržaja i da se identifikuju.“

Iz italijanske izdavačke kuće Serđo Boneli izašli su neki od najpopularnijih stripova na ovim prostorima, poput Dilana Doga, Zagora, Teksa i Mister Noa.

Vladimir Mijatović iz Darkvuda, jedne od izdavačkih kuća u Srbiji koje objavljuju mange, ističe da je u poslednje dve godine došlo do naglog porasta interesovanja za japanske stripove.

„Zaista nam dolazi dosta dece i dečaka i devojčica, a uglavnom su negde na kraju osnovne ili početku srednje škole“, kaže Mijatović.

„Ali treba i ostali da ih probaju, samo da dođu otvorenog uma, jer zaista ima mangi za sve… Priča ih sigurno neće razočarati, ako su iole spremni za nešto drugačije.“

Jedan od njih je Bojan Vukadinović iz Udruženja ljubitelja japanske kulture Sakurabana – trešnjin cvet na japanskom – koji je prvi susret sa tim svetom imao još tokom devedesetih.

„Veoma sam srećan i ispunjen kad vidim da su mange danas tako popularne… Očigledno smo nešto dobro uradili“, kaže Vukadinović, čije je udruženje tokom godina organizovalo niz događaja posvećenih japanskoj pop kulturi.

„Voleo bih samo da je ta popularnost došla malo ranije“, dodaje uz osmeh.

O mangama i „običnim stripovima“

„STOP! Ovo je kraj knjige!“

Ovo upozorenje, napisano velikim crnim slovima, nalazi na prvoj stranici svih mangi.

Odmah ispod je i uputstvo kako se mange zapravo čitaju – s desna na levo, kao u Japanu, tako da je početak tamo gde je u knjigama i stripovima iz ovog dela sveta zapravo poslednja stranica.

I onda polako, sve do kraja, to jest, početka.

To je prva i najočiglednija razlika mangi u odnosu na Dilana Doga, Spajdermena, Asteriksa i druge klasične stripove, ali i prvi korak na kom mnogi od njih i odustanu.

Međutim, mladim čitaocima to nimalo ne smeta.

„Iznenadio sam se kako se čita sa obrnute strane, ali bilo mi je veoma zanimljivo, što nije kao drugi stripovi“, kaže Maksim.

Nije mu bilo teško da se navikne, kaže.

„Levoruk sam, pa mi je bilo totalno normalno.“

Dragomirović, jedan od urednika izdavačke kuće Čarobna knjiga koja takođe objavljuje mange, dodaje da i odrasli vrlo brzo bez problema „čitaju unatraške“.

„Postoji niz predrasuda kod čitalaca, da se mange lako čitaju, da su ‘bolesne’, jer su nekad dosta eksplicitne, da su nezanimljive, da su svi likovi isti jer imaju velike oči…

„Mogu samo da kažem da je svako ko je dao šansu mangama – a nije odustao posle prve koja mu se ne dopadne – vrlo brzo našao neku koja ga je oduševila“.

• Intervju petkom: Strip autor Aleksandar Zograf o pričama iz Drugog svetskog rata pronađenim na buvljoj pijaci
• Intervju petkom: Viktor Bogdanović – čovek koji je Supermena doveo u Srbiju
• „Zveri u nama“ – kad srednjoškolka u Srbiji pravi stripove
• Dnevnik emigracije: Beograd očima ruskog stripadžije

Druga razlika u odnosu na stripove sa Zapada je u drugačijem crtežu – u tim velikim očima njihovih junaka.

Jer ipak su mange – što u bukvalnom prevodu znači slučajne ili ćudljive slike – nastale skroz na drugom kraju sveta i to prilično davno.

Toliko davno da je ovaj izraz u današnjem smislu počeo da se koristi još krajem 18. veka, iako je raznih ilustracija kao preteča mangi bilo i ranije.

Za oca današnjih mangi smatra se Osamu Tezuka, koga mnogi nazivaju i japanskim Voltom Diznijem.

Posle Drugog svetskog rata, iako po struci lekar, Tezuka je odlučio da se posveti crtanju stripova i upravo je Dizni imao veliki uticaj na njega.

Tezukini likovi imali su uvećane oči, poput Bambija, i tako je nastao specifični manga stil,

Mange su drugačije i po načinu pričanja priče, pre svega, zbog filmske naracije i malo teksta, uglavnom samo u dijalozima.

Zato se mnogo brže listaju, a japanski urednici autorima diktiraju tempo koliko jedna strana brzo mora da se čita, objašnjava Dragomirović.

„Neki opšti standard za popularnije serijale je oko šest do deset sekundi za jednu stranu“, kaže.

„To rade da bi prosečan čitalac mogao da pročita više sadržaja – produkcija koja obuhvata stotine naslova nedeljno ne može da dopusti da se jedan strip čita ceo dan.“

Japan je jedno od najvećih strip tržišta na svetu, i mange se prodaju u tiražima od nekoliko miliona primeraka.

„Skoro trećinu svih štampanih publikacija čine mange“, navodi se na sajtu Darkvuda.

„Više se mangi štampa na svetu nego svih ostalih stripova zajedno“, dodaje Dragomirović.

On tu navodi i ključnu razliku mangi u odnosu na italijansku, američku ili francusku školu stripa.

Drugačije su, kaže, i po „velikoj dozi inovativnosti i dinamike, neočekivanim preokretima i velikoj mašti“.

„Dok se na Zapadu recikliraju postojeće teme i traga za načinom da se iste priče ispričaju na neki dovitljiviji način, uz nadmetanje u luksuzu izdanja ili raskošnosti crteža, autori mange neprestano stvaraju nov sadržaj.

„Kod njih postoji vrsta mange doslovno za svačiji ukus, bilo da je reč o deci, mladima, domaćicama, biznismenima.“

Od većine mangi, posebno onih najpopularnijih i najznačajnijih, vrlo brzo nastane i anime serija ili film, što doprinosi njihovoj popularnosti.

Kako su mange stigle u Srbiju?

Prva manga objavljena u Srbiji je Akira, čuveni serijal o postapokaliptičnom Neo-Tokiju, dve decenije nakon što je misteriozna eksplozija uništila grad.

Priča prati tinejdžera bajkera koji pokušava da spreči prijatelja da iskoristi misterioznu moć – Akiru.

Mangu je u Srbiji od 2002. do 2005. objavljivao novosadski Marketprint, a ceo serijal je stao u četrdeset sveščica.

Zanimljivo je da je taj serijal objavljen na „zapadnjački način“ – čita se sleva na desno.

Anime film Akira iz 1988, nastao po mangi, koji se često smatra jednim od najboljih animiranih filmova u istoriji, Vukadinoviću je bio prvi susret sa svetom koji je brzo zavoleo.

„Bilo je dosta krvavije i ozbiljnije od stvari koje su kod nas mogle da se nađu i u filmovima i u stripovima i u animaciji“, opisuje on.

Kako kaže, ljudi u Srbiji su već tokom 1990-ih počeli da se upoznaju sa animeom i mangama, ali je sve blokirao rat na području bivše Jugoslavije.

„Zbog izolacije, godinama nisam znao kako da dođem do tih stripova.

„Posle dosta godina, kad smo već bili stariji, internet je počeo da se razvija u Srbiji, pa smo se tako nalazili sa drugim ljubiteljima mangi i animea.

„Tako smo i pokrenuli udruženje Sakurabana i pravili razne događaje, poput škole mangi, festivala Mangadrom, Japanizam, Animanga vikend i drugih.“

Mange je potom 2013. počeo da izdaje Darkvud, a kasnije se priključila i Čarobna knjiga.

„Vrlo je teško dobiti autorska prava za mange, ali je vlasnik Darkvuda bio baš uporan oko toga“, kaže Mijatović.

„Tražio je odmah najozbiljnije naslove i dobili Naruta, koji je već duže vreme jedna od najozbiljnijih mangi, a potom i One piece, najdugovečniju mangu u istoriji.“

U Darkvudovom izdanju je i Napad titana, manga po kojoj je rađen istoimeni anime, godinama jedan od najpopularnijih u svetu.

Opisujući manga scenu u Srbiji, strip kritičar Dragomirović takođe pominje 1990-te i kaže „da smo mi kao oni koji poslednji stignu na žurku, pa jure da sustignu ostale po veselju“.

„Tek sada proživljavamo ono što su Evropa i Amerika doživeli pre dvadeset i više godina, kad smo mi bili izolovani.

„Posle Darkvuda, koji je najzaslužniji za promociju mangi ovde, sada se sve više izdavača uključuje i ljubitelji mangi su sve to rado prihvatili, tako da je popularnost velika.“

Odakle početi?

Mlađi, na primer, vole Naruta, nešto stariji Napad titana ili Berserka, a tu je i Uzumaki, na čijim koricama stoji 18+ oznaka.

„Ja sam kasno počeo sa mangama, nisam imao prilike ranije da ih čitam, ali omiljeni su mi horor stripovi“, kaže Mijatović.

„Prvo sam pročitao Uzumaki i oduševio se… Prvi put posle duže vremena da me nešto iz stripa zaista uplaši.“

Postoje i akcione, avanturističke, komične, istorijske, romantične, naučno-fantastične, sportske, pa i erotske (ili neke još eksplicitnije) mange.

„Na Zapadu, pa i kod nas, percipirano je da su stripovi uglavnom za decu i tinejdžere… Toga u Japanu nema“, kaže Vukadinović.

„Shvaćeni su kao bilo koji drugi medij, tako da su svi žanrovi ušli u njega… Za svakoga postoji nešto, zabavne su, dostupne i u svakoj ima nešto novo.

„Svako može da nađe makar jedan naslov koji će mu biti interesantan i koji bi voleo da pročita, a koji nije ni pretpostavljao da postoji u stripu.“

Jedan od popularnih serijala je i Beležnica smrti, čija priča prati Lajtjagamija, učenika srednje škole koji otkriva svesku sa specijalnim moćima.

Čije god ime u nju da upiše, uz način smrti i vreme smrti, to se i ostvari, pa poželi da napravi „pravedniji svet“ i ubija sve za koje misli da to zaslužuju.

To donosi i brojne moralne i filozofske dilema.

Dragomirović kaže da se mnogima koji su imali predrasude prema mangama upravo svidela Beležnica smrti, kao i Alita ili Nikad čovek, adaptacija romana Osamua Daizaija.

On je, kaže, najviše uživao u Čeličnom alhemičaru, koji je pročitao nekoliko puta, dok za Napad titana kaže da ga je „držao od prve do poslednje strane“.

„Toliko da sam drugu polovinu morao da nabavim na engleskom jer sam bio nestrpljiv.

„Ali mange koje apsolutno obožavam su Nausicaa of the Valley of the Wind, remek delo Hijaoa Mijazakija – najpoznatijeg anime autora na svetu, osvajača Oskara – i Lone Wolf and Cub, jedan od najbolje napisanih i nacrtanih stripova na planeti… Ako ne i najbolji“

„Mnogo je veće bogatstvo sadržaja nego što ljudi mogu da zamisle… Dakle, sigurno postoji nešto za svačiji ukus, samo treba dati šansu.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]