BBC News

Rusija, Srbija i istorija: Kako su ruski emigranti gradili Beograd između dva svetska rata

Jun mesec 1947. godine. Mrtvozornici iznose telo iz stana u ulici Vuka Karadžića 11, u centru Beograda.

Na ulazu u zgradu, gde se danas nalazi kultna kafana „Proleće“, mimoilaze se sa popisivačima.

Kako je utvrđeno na popisu, preminuli ruski emigrant Viktor Lukomski je posedovao bure sa arhitektonskim projektima i crtežima, kao i crni sto za crtanje od hrastovine.

Na spisku stvari našlo se i jedno drveno jaje, nekoliko slika, tri ikone, 11 bista, 16 fotografija, 34 knjige, odeća i pokućstvo.

Među retkim detaljima, koji su danas poznati o životu ruskog arhitekte, navodi se i da u Srbiji nije imao rodbine koja bi ga sahranila, pa je tu obavezu preuzelo preduzeće gde je radio.

Rođake je imao u Rusiji, odakle je pobegao posle Oktobarske revolucije 1917, kada su boljševici svrgli monarhiju.

Tada se priključio desetinama hiljada ljudi koji su neposredno posle smene vlasti otišli iz zemlje, zbog ideoloških neslaganja i u strahu od političke osvete.

Među 40.000 njih, uglavnom vojnih lica i intelektualaca, koji su se zaputili u Srbiju, Lukomski je pripadao i jednom znatno užem krugu.

Bila je to grupa od pedesetak ruskih arhitekata, slikara i drugih umetnika, koji su kroz 20. vek promenili mapu Beograda.

„Više od polovine ruskih emigranata koji su došli bili su visoko obrazovani, pa su predstavljali ogromnu intelektualnu i radnu snagu, koja je Srbiji u to vreme itekako bila potrebna“, kaže Milan Prosen, istoričar umetnosti i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Pored Lukomskog, među predstavnike takozvane starije generacije Rusa, koja je stvarala u Beogradu između dva svetska rata, spadaju Nikolaj Krasnov, Nikolaj Vasiljev, Vasilij fon Baumgarten, Vasilij Androsov, Vladimir Zagorodnjuk, Sergej Smirnov i Georgij (Đorđe) Kovaljevski.

To je ujedno bio najintenzivniji period rada ruskih emigranata u Beogradu, kada su učestvovali u izgradnji i ukrašavanju Dvorskog kompleksa na Dedinju, Generalštaba, Narodne skupštine, Narodnog pozorišta, Glavne pošte i drugih javnih zgrada.

Radili su i na izgradnji Patrijaršije i nekoliko crkava u Beogradu.

Projektovali su na desetine privatnih vila koje danas krase delove glavnog grada, poput Dedinja, Dorćola, Vračara i Senjaka.

Lukomski i još oko 3.000 emigranata sahranjeni su u ruskoj nekropoli na Novom groblju u Beogradu.

***

BBC na srpskom u serijalu reportaža donosi priče o nasleđu ruskih emigranata u javnom prostoru u Srbiji

Od izbeglica do emigranata – zašto su Rusi dolazili u Srbiju

Tsar Nicholas II sits with his family - his wife, Tsarina Alexander, leans on the back of his chair and his children sit around him

Getty Images
Pristalice poslednjeg ruskog cara, Nikolaja Drugog Romanova, pobegle su iz zemlje 1917. godine, kada su komunisti preuzeli vlast

U jesen 1917, pucanj sa krstarice Aurora u Sankt Peterburgu kojim je počela Oktobarska revolucija bio je uvertira u pobedu komunista nad monarhijom.

Za pristalice cara Nikolaja Drugog bila je to najava dugogodišnjeg, a za većinu i doživotnog izgnanstva.

Samo što nisu odmah bili toga svesni.

Mnogi koji su napustili Rusiju neposredno nakon pobede komunista smatrali su da je njihovo izgnanstvo privremeno, navodi se u knjizi Ruska emigracija Bobana Ćurića, profesora Filološkog fakulteta u Beogradu koji je preminuo 2019. godine.

Govorili su da su izbeglice, jer su očekivali da će se „reorganizovati i vratiti“ kako bi se borili za monarhiju.

Međutim, već početkom dvadesetih godina, postalo je jasno da im se ne smeši skori povratak.

Između 1921. i 1924, komunističke vlasti u Moskvi donose niz zakona koji lišavaju državljanstva sve ljude koji se nisu vratili do propisanih rokova.

Oko 40.000 „belih“ Rusa, koliko je u tom trenutku boravilo u Srbiji, postaju apatridi – ljudi bez državljanstva.

Pod tim okolnostima i u novoj sredini, počinju sebe da nazivaju emigrantima.

Međutim, jedna evropska zemlja i dalje priznaje pasoš Carevine Rusije, države koja više ne postoji.

Zato se mnogi ruski emigranti odlučuju da dođu u Beograd iz Konstantinopolja (danas Istanbul), Soluna i sa Malte, gde su u prvo vreme pristizali preko Crnog mora.

Između dva svetska rata, tadašnji glavni grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavije, postaje najveći centar ruske emigracije u Evropi.

„Beli“ Rusi, koje su Sovjeti lišili državljanstva – formalne poveznice sa rodnom zemljom, u Beogradu su mogli da ostanu to što jesu.

Vlasti nisu od njih zahtevale da uzmu jugoslovensko državljanstvo, već su im na osnovu carskih pasoša izdavale isprave za strance.

Prosen kaže da su se mnogi ruski emigranti zaposlili u tadašnjem Ministarstvu građevina.

„Dobili su i pravo da učestvuju na konkursima pod istim uslovima kao i srpski državljani“, dodaje.

Osim Beograda, na prostoru današnje Srbije postojala su još dva velika centra ruske emigracije – Bela Crkva i Sremski Karlovci.

Rusi su u Belu Crkvu premestili dve škole – Ruski kadetski korpus, gde su se obrazovali oficiri, kao i Marijinski donski institut za plemenite devojke, što je bila neka vrsta ženskog koledža koji je osnovala ruska carica Marija Fjodorovna.

Manje zajednice postojale su i u drugim gradovima, kao što su Vrnjačka Banja, Vršac, Trstenik i Pančevo.


Prizrenski filigrani – vekovna umetnost od srebra

Izrada nakita i ukrasa od srebra tradicionalna je veština čije se tajne čuvaju u Prizrenu.
The British Broadcasting Corporation

Kako se gradila palata srpskih kraljeva

dvorana ivana groznog

BBC/Konstantin Novaković
Suteren Kraljevskog dvora na Dedinju oslikan je po nacrtima Nikolaja Krasnova. Uzor je bio Teremni dvorac u Kremlju – rezidencija ruskog cara Ivana Groznog

Kada su komunisti preuzeli vlast u Rusiji, srpska kraljevska porodica Karađorđević prekinula je diplomatske odnose.

Ubrzo posle toga, kralj Aleksandar odlučuje da na Dedinju, na imanju od 134 hektara, izgradi dvorski kompleks za njegovu porodicu.

Prosen kaže da je kao vodećeg arhitektu postavio Nikolaja Krasnova, čoveka koji je pre dolaska u Beograd radio za rusku carsku porodicu.

Krasnov je bio član petrogradske Akademije umetnosti i gradski arhitekta Jalte na Krimu.

U blizini tog grada, za cara Nikolaja Drugog projektovao je letnji dvorac Livadija.

Krasnov nije bio najpoznatiji arhitekta koji je posle Oktobarske revolucije došao u Beograd.

„Najslavniji među njima bio je Nikolaj Vasiljev, jedan od vodećih graditelja Sankt-Peterburga“, priča Prosen.

Ali, on se u Beogradu zadržao „samo tri godine“.

„Projektovao je Vojni muzej na Kalemegdanu, nekoliko privatnih kuća i otišao u Ameriku, gde nikada nije uspeo da napravi karijeru“.

Kako dodaje, Krasnov postaje vodeći arhitekta među ruskim emigrantima, kojem su srpske vlasti poveravale mnoge projekte.

„Čak se dešavalo da se raspiše konkurs, na njemu pobede domaće arhitekte, a srpske vlasti na kraju ipak dodele projekat Krasnovu, jer su u njega očito imale više poverenja“, kaže istoričar umetnosti.

O privatnom životu Nikolaja Krasnova u Srbiji ne zna se gotovo ništa – poznato je samo da je radio u Ministarstvu građevina i da je projektovao desetine prepoznatljivih zgrada širom tadašnje zemlje.


Neki od objekata na kojima je radio Krasnov

  • Vlada Srbije
  • Ministarstvo spoljnih poslova
  • Most kralja Aleksandra (na njegovom mestu je danas Brankov most, jer je stari porušen u Drugom svetskom ratu)
  • Arhiv Srbije
  • Unutrašnje uređenje Narodne skupštine Srbije
  • Dvorski kompleks na Dedinju
  • Spomen-kosturnica na ostrvu Vido, blizu Krfa u Grčkoj, gde su se srpski vojnici sklonili 1916. godine u Prvom svetskom ratu, posle prelaska preko Albanije
  • Niz privatnih objekata

Izvor: Milan Prosen


Dvorski kompleks izgrađen je između 1924. i 1937.

Krasnov, koji je „osmislio celokupnu dekoraciju“, predvodio je izgradnju kompleksa rame uz rame sa srpskim arhitektom Živojinom Nikolićem.

„Okupili su grupu saradnika, među kojima su bili arhitekta Viktor Lukomski, umetnik Sergej Smirov i mnogi drugi, čija imena danas nisu poznata“, kaže Prosen.

fontana

BBC/Konstantin Novaković
Fontana u suterenu Kraljevskog dvora, gde je Kralj Aleksandar provodio slobodno vreme, predstavlja repliku Bahčisarajske fontane na Krimu

Posebno mesto u kompleksu ima suteren Kraljevske palate – mesta gde su srpski kraljevi provodili slobodno vreme.

U jednoj od prostorija nalazi se fontana – kopija Bahčisarajske fontane na Krimu iz istoimene pesme Aleksandra Puškina.

Prosen kaže da je Krasnov inspiraciju „najverovatnije pronašao u godinama provedenim u Jalti“.

Fontana je imala i praktičnu namenu, objašnjavaju iz Kraljevskog dvora za BBC na srpskom.

„Bio je to mehanizam za čuvanje državnih tajni – svi poverljivi razgovori vođeni su u prostoriji sa fontanom, koja se naziva Soba šapata“, kažu.

Dodaju da za fontanu postoji ključ, koji je omogućavao da voda poteče kada je fontana „otključana“.

„Zbog žubora vode, svako ko bi želeo da prisluškuje iz susedne prostorije mogao je da čuje samo nerazgovetan šapat“, navode.


detalji

BBC/Konstantin Novaković
Suteren Kraljevskog dvora pleni ornamentima i brižljivo promišljenim detaljima
ventilacija

BBC/Kontantin Novaković
Po zamisli arhitekte, u zidne ukrase uklopljeni su čak i ventilacioni otvori

Ulazni hol se grana u tri prostorije – pored Sobe šapata, tu je salon sa bilijarskim stolom i bioskopska sala.

„Salon je služio za druženje i degustaciju vina, a na zidovima su oslikane epizode iz epske pesme Ženidba Dušanova“, kaže Prosen.

Bilijarski sto nije bio deo originalne zamisli i ubačen je kasnije, objašnjavaju iz Kraljevskog dvora.

Dalje, u svetlozelenoj prostoriji sa plišanim foteljama, nalazi se bioskopsko platno.

„Pretpostavlja se da je to bio prvi privatni bioskop na Balkanu“, kaže Prosen.

Uz malo stepenište, iz bioskopa se ulazi u sobu za pušenje – jedinu prostoriju u suterenu koja ima prozore.

U privatnoj crkvi kraljevske porodice

dvorska kapela

BBC/Konstantin Novaković

U kompleksu na Dedinju nalazi se i Dvorska kapela – privatna crkva kraljevske porodice, delo arhitekte Lukomskog.

„Ranije je reč kapela imala drugačije značenje – pod time se podrazumeva manja, privatna crkva, a ne mesto gde se čita opelo“, kažu iz Kraljevskog dvora.

Kako dodaju, o toku gradnje crkve nije sačuvano mnogo podataka – smatra se da je počela da se gradi 1924, kao i ostatak kompleksa.

Osveštana je 1935, a posvećena je Svetom Andreju Prvozvanom, za kojeg pravoslavci veruju da je bio prvi apostol koji se pridružio Isusu Hristu.


Neki od objekata na kojima je radio Lukomski

  • Zgrada Patrijaršije
  • Hotel „Avala“
  • Dvorski kompleks na Dedinju
  • Nekoliko privatnih vila u Beogradu

Izvor: Viktor Viktorovič Lukomski – prilog za biografiju


Iz sačuvanih dokumenata, zna se i da je jedan od najzaslužniji za oslikavanje crkve bio ruski umetnik Sergej Smirnov.

Nad središnjim delom crkve nadvija se veliki svećnjak u srednjovekovnom stilu, dok je sa unutrašnje strane kupole prikazan Isus Hrist.

plafon

BBC/Konstantin Novaković

Tokom komunističkog perioda, crkva je pretrpela razna oštećenja – nekim svecima su iskopane oči, a pojedine ikone su izgrebane i uništene.

Poznato je i da su komunisti jedno vreme Dvorsku kapelu koristili kao ostavu, navode iz Kraljevskog dvora.

iskopane oči

BBC/Konstantin Novaković

Šezdesetih godina, kada je Dvorska kapela obnovljena, ispostavilo se da na oltaru nedostaje ikona Bogorodice.

„Izrađena je nova ikona – običnim bojama i na šper-ploči, pa vidno odskače od ostatka crkve“, kažu iz Kraljevskog dvora.

Nije poznato šta se dogodilo sa originalom, ali se zna da su u dvorskom kompleksu od početka Drugog svetskog rata prvo boravili nemački nacisti, a zatim komunisti.

ikona koja se ne uklapa

BBC/Kontantin Novaković

Blisko prijateljstvo

biste - car nikolaj i kralj aleksandar u ruskom domu

BBC/Konstantin Novaković
Biste poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova i Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Ruskom domu u Beogradu

Posle Oktobarske revolucije, regent Aleksandar se i dalje oporavlja od prelaska sa srpskom vojskom preko Albanije u Prvom svetskom ratu, kada se zarazio tifusom.

Bilo je to strateško povlačenje srpske vojske i civila preko zavejanih planina u zimu 1915-1916, posle invazije Centralnih sila na Srbiju.

Srpski kralj veliku zahvalnost prema caru Nikolaju Drugom, čijom su intervencijom sile Antante pomogle srpskom narodu da se spase Albanske golgote i prebaci na grčko ostrvo Krf.

Ali, to nije bila njegova jedina veza sa Rusijom – završio je vojnu školu u današnjem Sankt-Peterburgu, a za carsku porodicu vezivale su ga rodbinske i kumovske veze.

„Još pre Prvog svetskog rata, otac kralja Aleksandra – kralj Petar Prvi, zaokrenuo je državnu politiku od Austrougarske ka Rusiji“, kaže Prosen.

Jedna od potvrda te politike, bila je udaja sestre kralja Aleksandra za ruskog kneza Ivana Konstantinoviča.

Mladom kralju je navodno obećana princeza Olga – ćerka cara Nikolaja Drugog, ali se veridbi isprečio Prvi svetski rat.

Iz prepiske koju je kralj Aleksandar vodio sa sestrom koja je uspela da se spase i ode u Francusku, vidi se da je teško primio vest o streljanju carske porodice u julu 1917.

Antiboljševičke snage, koje su na istoku Rusije samoproglasile nezavisnost u nekoliko nepriznatih državica u Sibiru i na Krimu, imale su diplomatsko predstavništvo u Beogradu sve do 1924.

Diplomatski odnosi sa Sovjetskim Savezom ponovo su uspostavljeni tek 1940, pošto se u Evropi razbuktao Drugi svetski rat.


Kako je ruski general osmislio Generalštab

generalštab

BBC/Konstantin Novaković
Stara zgrada Generalštaba izgrađena je između 1924. i 1928. godine, a projektovao ju je arhitekta Vasilij Baumgarten, ruski oficir

Staru zgradu Generalštaba u Beogradu projektovao je čovek iz redova vojske.

Zvao se Vasilij fon Baumgarten, a bio je vojni inženjer i višestruko odlikovani general-major, belogardejac, koji se borio u Prvom svetskom ratu.

Najveći deo rata proveo je u Sevastopolju, na Krimu, odakle je preko Turske došao u Beograd posle 1920.

„U Beograd je doneo duh Sankt-Peterburga, koji se oseća i na ovoj građevini“, kaže Prosen.

Kako dodaje, arhitekta se po dolasku u Srbiju zaposlio pri Ministarstvu vojske kao projektant.

Pritom je sarađivao i sa raznim drugim ministarstvima, dodaje istoričar umetnosti.

Zgrada ima još dva naziva – Kamena palata, a u čast arhitekte i Baumgartenova palata.

Uzdiže se u ulici Kneza Miloša, tik uz zgradu Generalštaba Vojske Srbije iz pedesetih godina, čiji je jedan deo porušen u NATO bombardovanju 1999.

Pristup u nju je ograničen, jer predstavlja vojni objekat, iz kojeg danas rade Bezbednosno-informativna i Vojno-obaveštajna agencija (BIA i VOA).

A u ulaznom holu, urađenom u smeđem i braon mermeru, nad velikim stepeništem nadvija se skulptura još jednog ruskog umetnika – Vladimira Zagorodnjuka.

Zagorodnjuk je umetnik koji se rodio u Odesi, a školovao u Parizu.

Najviše se bavio izradom skulptura i pozorišne scenografije, kaže Prosen.

Inicijali vajara, koji se vide na pojedinim skulpturama, otkrivaju da se potpisivao latiničnim slovom Z.

U „gnezdu kulture“ – Ruski dom

ruski dom

BBC/Konstantin Novaković

Još jedno Baumgartenovo delo je zdanje Ruskog doma u Beogradu, koje je svečano otvoreno 1933.

Kao tada jedini u Evropi, poneo je naziv Ruski dom „Imperatora Nikolaja Drugog“.

Za emigrante, to je bilo „gnezdo kulture“, koje su svili izvan Rusije, kaže Prosen.

„To je postao centar okupljanja i kulturnog života, gde su prikupljali sve što su želeli da sačuvaju za buduće generacije“, dodaje.

Ruski dom je dobio pozorište, biblioteku, gimnaziju i osnovnu školu, izdavački centar i dva muzeja – Muzej Nikolaja Drugog i Muzej ruske konjice, kao i crkvu.

U temelje zgrade uzidana je ploča Povelje imperatora Nikolaja Drugog.

„….da bi se duhu ruskog čoveka omogućilo da iskaže sklonosti ka naučnom i umetničkom radu i da rusku omladinu rođenu u tuđini vaspita u najboljim tradicijama slavne Otadžbine – zato je stvoren ovaj dom“, navodi se.

ruski dom čitaonica

BBC/Konstantin Novaković
Čitaonica Ruskog doma u Beogradu

Neki od objekata na kojima je radio Baumgarten

  • Oficirski dom Kraljevine Jugoslavije u Skoplju
  • Hipotekarna banka u Pančevu
  • Državna hipotekarna banka u Valjevu
  • Ruski dom u Beogradu

Izvor: Milan Prosen


ruski dom, koncertna sala

BBC/Konstantin Novaković
U koncertnoj sali i danas se odvijaju kulturni događaji

Ruska ruka na plafonu Narodnog pozorišta

gledalište Narodnog pozorišta u Beogradu

BBC/Konstantin Novaković

Narodno pozorište u Beogradu izgrađeno u 19. veku, a početkom 20, pojavila se ideja da bude rekonstruisano.

Međutim, tome se isprečio Prvi svetski rat, kaže Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta, za BBC na srpskom.

Uslovi da se to uradi stekli su se tek 1922, dodaje.

„Mnogo se polemisalo o tome kakva treba da bude dekoracija – da li će oslikavati nacionalnu ili umetničku ideju institucije.

Važan zadatak oslikavanja plafona u gledalištu poveren je ruskom umetniku Stepanu Kolesnjikovu.

On se odlučio za „svevremene motive, koji slave pozorište kao hram umetnosti“, dodaje Stevović.

Na dve freske, koje razdvaja raskošni luster, predstavljeni su Talija, starogrčka boginja pozorišta, i Bahanalije – proslave u čast Dionisa, starogrčkog boga plodnosti, života, uživanja i vina.

Slika

BBC/Konstantin Novaković

Stevanović kaže i da je originalna tavanica uništena u doba komunista, koji su plafon prekrečili.

„Kada podignu glavu, posetioci Narodnog pozorišta danas mogu da vide tek rekonstrukciju, urađenu posle 1989″, kaže.

Delovi originala danas se čuvaju u Narodnom muzeju Srbije, ali nisu izloženi.

Ruski emigranti značajno su doprineli pozorišnom životu u Beogradu, kaže Prosen.

„Među njima je bilo mnogo pozorišnih umetnika, koji su na ove prostore doneli balet.

„Takođe su pravili tehnički naprednije scenografije od gipsane mase, koja je omogućavala lako i brzo oblikovanje“, dodaje.

Rusi odlaze

Od sredine tridesetih godina prošlog veka, ruska zajednica u Beogradu se smanjuje.

„Mnogi su odlazili na Zapad, u nadi da će tamo napraviti karijere“, kaže Prosen.

Osim toga, u ruskoj zajedinici se rađalo malo dece, navodi se u knjizi Ruska emigracija profesora Ćurića.

Oko 70 odsto ljudi koji su početkom dvadesetih stigli u Srbiju bili su muškarci – jedni su vukli zdravstvene probleme stečene u ratu, pa su zbog toga živeli kraće, a drugi su jednostavno starili.

Žene koje su dolazile uglavnom su već bile udate.

„Već sredinom tridesetih, broj ruskih emigranta je bio prepolovljen“, navodi se.

Krasnov i Kolesnjikov su preminuli u Srbiji i sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu.

Dolazak komunista na vlast posle Drugog svetskog rata dodatno je uticao da se njihov broj smanji, zbog odluke da svi ruski emigranti koji nemaju jugoslovenske pasoše budu proterani.

Među onima koji su napustili Jugoslaviju bio je Baumgarten, koji je 1962. preminuo u Argentini.

Bilo je i ljudi koji su, poput Lukomskog, pokušali da opstanu pod novom ideologijom – istom onom od koje su dve decenije ranije pobegli.

Među predmetima koje su popisivači pronašli u njegovom stanu bila je i članska karta Narodnog fronta Srbije, levičarske koalicije radničke klase.

Članarina je bila uredno plaćena zaključno sa junom, kada je preminuo.


Korišćena literatura:


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend