Studentske demonstracije u Jugoslaviji1968: Kako je Titov govor zaustavio junska gibanja

Televizijski Dnevnik 9. juna 1968. godine za studente u Beogradu nikada nije bio neizvesniji – pomno se pratilo obraćanje doživotnog jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita.

„Veliki broj, 90 procenata studenata, je poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, u koju smo mi gledali samo kao u učenike, đake u školama, a kojoj još nije vreme da se uključi u društveni život naše socijalističke zajednice.

„To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same“, kazao je Tito tada.

Rečenicu koja mu se decenijama pripisuje, da su „studenti u pravu“, tada nije izrekao, ali se načelno saglasio sa akademcima.

Studenti su, između ostalog, tražili demokratizaciju društva, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, a pre svega nezaposlenosti.

Na postojeće zahteve su potom dodali još dva – da niko ne odgovara za učešće u demonstracijama i da zbog prebijanja studenata budu smenjeni gradski, savezni i republički policijski šefovi jer su „na mirne studente krenuli brutalnom silom“.

Istoričar Dragomir Bondžić ističe da su zahtevi kojima su iskazali „nezadovoljstvo opštim društvenim stanjem“ zaboravljeni, dok se tek ponešto promenilo po pitanju „studentskog standarda i učešća studenata u upravljanju univerzitetom“.

Tako je Tito, kako su kasnije sami učesnici rekli, manevrom i demagoškom bravurom okončao jednonedeljne studentske demonstracije koje su po prvi put „udarile na sistem“ i uzdrmale socijalističku Jugoslaviju.

• Pet stvari koje treba da znate o Titu
• Kako je „žrtva studentske solidarnosti“ postala simbol beogradskih akademaca
• Strani studenti u Srbiji: Povratak nesvrstanih

Većina studenata je posle obraćanja bila zadovoljna, u centru Beograda igralo se kozaračko kolo, a bilo je i onih koji su smatrali da su nasamareni.

„Nama je bilo jasno da je to jedna velika manipulacija i da ćemo moći da očekujemo sledeće korake sa velikom zebnjom, što se i desilo“, govori sociološkinja i učesnica demonstracija Sonja Liht.

Usledila je odmazda nad najviđenijim šezdesetosmašima: oduzimani su im pasoši, izbacivani su sa fakulteta, neki su i hapšeni, a studentski zahtevi zbog kojih je Beograd stao na nedelju dana, pali su u zaborav.

Dnevnik u osam

Titova izjava, emitovana 3. juna 1968. u Dnevniku na Televiziji Beograd, snimljena je još tokom dana, dok je trajala sednica Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije gde je on „ćutao i slušao šta drugi govore“.

„Praktično njegovi najbliži saradnici u vrhu partije nisu znali da će se on uopšte obratiti i šta će reći“, govori istoričar Dragomir Bondžić za BBC na srpskom.

Napustivši nakratko sednicu, predsednik Jugoslavije je dao izjavu koju su novinari snimili i nekoliko sati kasnije emitovali.

Bilo je to njegovo prvo obraćanje ovim povodom, nedelju dana nakon početka studentskih demonstracija.

„Pretpostavljam da je mudro čekao i gledao kako će se razvijati situacija, da li će uspeti državni i partijski organi, odnosno rukovodioci, da smire studente.

„I verovatno kada je video da ne jenjava, da se sa studentima u tom trenutku nije moglo naći zajedničko rešenje da se povuku, onda se on obratio, iskoristivši autoritet koji je tada bio ogroman i neprikosnoven“, smatra doktor istorijskih nauka.

Bondžić kaže da je za Tita glavni problem predstavljalo što je protest studenata bio „izražavanje nezadovoljstva van sistema“ koji je još od 1945. godine bio dobro razrađen u vidu različitih partijskih i fakultetskih organa.

„Titu je glavno bilo da taj bunt koji je eksplodirao, to nezadovoljstvo stanjem u društvu i na univerzitetu, da se jednostavno vrati u kolotečinu sistema“, tvrdi stručni savetnik Instituta za savremenu istoriju.

Istoričar takođe smatra da su studenti protestima razotkrili i otvoreno rekli u kakvom se stanju nalazi jugoslovensko društvo, ali i privreda.

„Manje se govorilo o političkoj krizi, koja je tada bila u punom jeku i eskalirala kasnije u Hrvatskoj kroz MASPOK, na Kosovu kroz nacionalističke demonstracije, sa liberalima u Srbiji i drugo.“

Hrvatsko proljeće ili Masovni pokret (MASPOK) bio je politički pokret u okviru Komunističke partije s početka 1970-ih, za uvođenje liberalizacije i demokratizacije SFRJ, koji je ocenjen kao secesionistički, dok su njegovi lideri ostali bez političkih funkcija.

Tito je u Dnevniku takođe izjavio i da „ako nije sposoban da reši ova pitanja, onda ne treba više biti na tom mestu“.

„On je praktično ponudio ostavku što je, potpuno sam siguran, bio blef.

„Ali to govori o nekoj vrsti njegove veštine, ponudivši takvo rešenje, još više je podilazio masi, studentima i na kraju krajeva to se pokazalo kao uspešan manevar“, dodaje istoričar.

• Šta Tito predstavlja mladim levičarima danas u Srbiji
• Šta je sve posedovao Tito: „Sve je bilo Brozovo i ništa nije bilo njegovo”
• Podeljena sećanja na Tita i Jugoslaviju

Kozaračko kolo na Pravnom, sumnja na Filozofskom

Mnogi studenti su Titov govor protumačili kao direktnu podršku, a neki od njih su i proslavili pobedu.

„Nije tačno da su svi studenti zaigrali kozaračko kolo, to se dogodilo samo na Pravnom fakultetu gde je bio profesor (Miroslav) Pečujlić, koji je drhtao od straha kako su dozvolili da se dese demonstracije i neki studenti, među njima i Vuk Drašković“, govori filozof, političar i učesnik demonstracija Dragoljub Mićunović za BBC na srpskom.

Na Filozofskom fakultetu, gde je on tada bio asistent, drugačije su primljene vesti.

Sonja Liht, tada studentkinja sociologije, kaže da su odmah znali „da pripadaju procentu od 10 odsto“ i da će „kao takvi biti obeleženi“.

Titov govor je poslušala na tranzistoru sa prijateljima van fakulteta, a potom se vratila u dvorište Kapetan-Mišinog zdanja gde je usledila diskusija.

„S jedne strane smo znali da je to kraj, da će većina uvažiti govor kao prihvatanje naših zahteva, a znali smo i da je to kraj pokreta i da ćemo doživeti dosta neprijatnosti posle toga“, priseća se sociološkinja za BBC na srpskom.

Ustanovili su i da je Tito „savršeno odigrao ulogu, za razliku od većine drugih državnika u Evropi, pa i u Americi koji su se neprijateljski odnosili prema studentskom pokretu“.

Kritična masa sa Filozofskog fakulteta je na neki način nastavila još neko vreme da protestuje.

„Postojala je potreba da nastavimo, imali smo razne sastanke i debate, pa je Kapetan-Mišino zdanje ostalo mesto okupljanja tokom celog juna i dela jula“, ističe predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost.

Dragoljub Mićunović kaže da su planirali da nastave sa protestima i posle leta, ali zbog intervencije Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj, to nije bilo moguće.

‘Milicija trenira strogoću’ – kako je došlo do studentskih protesta?

Godinu 1968. obeležile su brojne demonstracije i rađanje novih pokreta širom sveta.

Protestovalo se, između ostalog, zbog rata u Vijetnamu u Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoevropskim zemljama, studenti i radnici su se podigli i u Francuskoj i Nemačkoj, a rodilo se i Praško proleće, pokušaj uvođenja „socijalizma sa ljudskim likom“ u Čehoslovačkoj, koje je u avgustu ugušeno intervencijom Varšavskog pakta.

Nezadovoljstvo zbog sve većih socijalnih razlika, nezaposlenosti, raskošnog života crvene buržoazije koja je „stanovala na Dedinju, letovala na Brionima, a hranila se po diplomatskim magacinima“, kako je to opisao Dragoljub Mićunović, narastalo je i u Jugoslaviji, takođe među studentima.

Pojam crvena buržoazija označavao je novonastalu vladajuću klasu koju je mahom činilo privilegovano rukovodstvo Saveza komunista Jugoslavije.

Kap koja je prelila čašu i naterala ih u protest kanula je 2. juna 1968. godine uveče u Beogradu.

Veća grupa studenata pokušala je da uđe na priredbu „Karavan prijateljstva“, ali je u tome sprečena jer su mesta u sali Radničkog univerziteta, kraj doma Studentski grad, gde je događaj pomeren zbog kiše, bila popunjena.

Sedišta su zauzeli graditelji Novog Beograda – brigadiri sa kojima su se studenti potom sukobili, a onda i sa milicijom koja je pristizala u sve većem broju.

Neredi su se kasnije tokom noći preneli i kod nekadašnjeg podvožnjaka.

Tamo su studenti zaustavljeni na putu ka Saveznoj skupštini gde su hteli da „izlože zahteve“ koje su prethodno usvojili.

Podvožnjak će i 3. juna ujutru postati mesto obračuna studenata, koji su se ponovo zaputili ka gradu, i policije.

Na licu mesta pojavili su se i mnogi viđeniji državni i partijski funkcioneri, u nadi da će odvratiti akademce od postojeće namere.

Među njima je bio i predsednik Skupštine Srbije Miloš Minić koga je milicija takođe prebila kada su počeli novi nemiri.

O preteranoj reakciji policije govore i pojedini podaci koji ukazuju da je u ova dva dana povređeno skoro 170 ljudi, od toga više od 130 studenata.

Policijska brutalnost bila je okidač da se studentskom protestu pridruži i Sonja Liht, koja je za nemile događaje saznala tek po završetku.

„Stigli smo u Studentski grad pred sam miting gde je bio i (gradonačelnik Beograda) Branko Pešić, koji je odigrao bitnu ulogu kao pomiritelj i pokušavao da dovede do kompromisa, ali to nije uspelo“, govori sociološkinja.

Pošto pregovori nisu uspeli, uputila se grupom prijatelja ka Filozofskom fakultetu koji su studenti potom okupirali.

Šta se dešavalo u Kapetan-Mišinom zdanju?

Studenti Filozofskog fakulteta su se brzo organizovali.

Formirani su Akcioni odbori, a svake večeri su po ugledu na Francusku buržoasku revoluciju s kraja 18. veka imali takozvane konvente za ekonomiju, politiku i druge oblasti.

Podršku su našli i među profesorima sa Odeljenja za filozofiju i sociologiju, a već 4. juna sedmodnevni štrajk je proglasio i Savet Univerziteta.

Gotovo odmah na početku, studenti Filozofskog fakulteta saznali su da je ceo univerzitet okupiran, što je za Sonju Liht bio jedan od najradosnijih trenutaka protesta.

Ipak, na Liht je najjači utisak ostavio trenutak kada je videla čuvenu jugoslovensku glumicu Dušicu Žegarac kako čisti klozet na Filozofskom fakultetu.

„To nije rađeno ni zbog kakve popularnosti, ni zbog čega drugog, nego iz jedne duboko ljudske potrebe te velike žene da doprinese celoj priči.“

• Sve studentske bitke u Rektoratu
• Vodič kroz studentske restorane u Srbiji – sanjaju li studenti veću šniclu u menzi
• Zaostavština Velike škole u Srbiji – „motor razvoja države i društva“

Dubok trag je ostavila i situacija kada je okupljena masa studenata najpre aplaudirala jednom govorniku, a onda ga je, posle kritike Dragoljuba Mićunovića na račun onoga što je izgovoreno, izgurala iz prepunog dvorišta Kapetan-Mišinog zdanja.

„Mićun je fantastično intervenisao, ali mene nije fascinirala njegova reakcija, nego reakcija mase.

„Shvatila sam da je to jako opasna stvar u javnom životu“, dodaje Liht.

Studente su tih dana posećivale mnoge javne ličnosti poput pesnikinje Desanke Maksimović, pisca Branka Ćopića ili Duška Radovića.

Glumac Stevo Žigon je pred studentima izveo čuveni govor vođe Francuske revolucije Maksimilijana Robespjera iz predstave „Dantonova smrt“ sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Svuda unaokolo je bila i milicija koja je motrila na fakultete.

Studentske demonstracije su se, u daleko manjem obimu, odvijale i u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Prištini i drugim studentskim centrima tadašnje Jugoslavije.

Presedan i smernice

Titov govor na televiziji bio je svojevrsni presedan koji nikada više nije ponovljen.

„Svi kasniji problemi bili su unutarpartijski, politički, duboko državni, koje je rešavao čvrstom rukom i kroz mehanizam sistema, ne izlazeći u javnost dok se problem ne reši, a onda samo obrazlažući svoje stavove.

„To su bili politički govori, a direktno nije bilo ni prilike, jer nije bilo takve vrste protesta kao što su bili studentski“, navodi istoričar Bondžić.

Vlasti su ubrzo posle predsednikovog obraćanja donele takozvane Smernice, dokument koji je sadržao deo studentskih zahteva.

Međutim, navodno je inicijativa za njihovo donošenje stigla pre junskih protesta – 20. maja 1968. „čime se želelo da se izbegne tumačenje“ po kome su one „odgovor vladajućih komunista na Akciono-politički program pobunjenih studenata“, pisao je istoričar Milivoj Bešlin u naučnom radu.

„Te smernice nikada nisu odigrale istinsku ulogu u bilo kojim promenama sistema, naprotiv išlo se u kontra smeru, ka uvođenju mnogo tvrđe linije“, smatra Sonja Liht.

• Tito i njegova grobnica: Stalni okršaji sa Kućom cveća
• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
• Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet

Nerealno i moguće

Posledice učešća u protestu počele su da se osećaju već tokom juna, prvo raspuštanjem ogranaka Saveza komunista na Odeljenju za sociologiju i filozofiju jer su „najaktivniji demonstranti dolazili otuda“.

Sedam godina kasnije, sa Filozofskog fakulteta izbačeno je osmoro profesora koje je Tito označio kao podstrekače junske pobune, upravo sa ovog Odeljenja.

„Meni su uzeli pasoš na sedam godina, nisam mogao da idem u inostranstvo, 15 godina nisam mogao da predajem na univerzitetu, gurnuli su nas u nekakav institut i tamo smo pokušali da skupimo disidente i organizujemo šta smo mogli“, dodaje Mićunović.

Međutim, najlošije su prolazili studenti koji su pozivani na višečasovne razgovore u Upravu državne bezbednosti (UDBA), izbacivani sa fakulteta i organizacija, a neki slati i na izdržavanje zatvorske kazne.

Prvi je u zatvoru završio Vladimir Mijanović, poznatiji kao Vlada Revolucija.

Sonji Liht kaže da je ona bila među onima koji su dobro prošli jer joj je, kao i Mićunoviću, samo oduzet pasoš.

Međutim, njen suprug Milan Nikolić je posle protesta u tri navrata bio zatvaran, prvi put kao deo takozvane grupe trockista sa Pavluškom Imširovićem i Jelkom Kljajić, udatom Imširović, takođe šezdesetosmašima.

„To je bila jedna neverovatno zanimljiva situacija da se taj trockizam izvukao kao neprijatelj, a moj suprug je prvi put dela Trockog čitao u zatvoru“, dodaje Liht.

Trockizam je marksistička teorija nazvana po Lavu Trockom, ruskom revolucionaru i jednom od vođa Oktobarske revolucije, koji je bio u sukobu sa liderom Sovjetskog Saveza Josifom Staljinom.

Represija se, dodaje aktivistkinja, nastavila do sredine osamdesetih, ne samo nad učesnicima sa Filozofskog fakulteta, već i nad ljudima iz „sveta kulture i umetnosti“.

„To je trebalo da bude jedna vrsta jasnog putokaza da će drugačije mišljenje biti kažnjavano i da neće biti tolerisano“, zaključuje Liht.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]