Istorijske ličnosti kao inspiracija – intervju sa Vesnom Stanković

Boom 93: Vesna, Vi ste uvek dragi gost Požarevca, njegove scene. Vi ste pomalo i naša, pomalo Beograđanka i pomalo Petrovčanka, pomalo Požarevljanka. Često Vas viđamo na našoj sceni tokom Letnjeg programa, ali i u nekim predstavama koje se igraju tokom ostatka godine. Sada smo u prilici da govorimo i o novoj predstavi, ’’Put velikana’’.

Vesna Stanković: Prvo da se zahvalim što vodimo ovaj lep razgovor. Ja jesam ’’naša’’. Sada sam prolazila nešto kroz centar i kažem sebi, jao, pa ja sam ovde polagala vožnju, na kružnom toku. Naime, tada u Petrovcu nije bilo ni semafora ni kružnog toka. Tako da mi svi gravitiramo ka Požarevcu i u tom smislu sam ja ’’naša’’. Zato sam i tu često, vezana za ovaj kraj. Inače, ’’Put velikana’’ je isto u duhu ovog mog lokal-patriotizma. Zato što je to priča o velikim ljudima iz sveta pozorišta svih vremena, a koji su vezani za ovaj kraj. Najpre  o Milivoju Živanoviću, koga smatraju verovatno najvećim glumcem u istoriji srpskog  pozorišta. Neki tako zaista navode da je on bio glumac instinkta, glumac strasti, glumac velike ljubavi prema pozorištu i da je on prosto rođeni glumac. On nije ništa učio, on nije ništa promišljao, on je živeo na sceni. Njemu u čast, mi smo zapravo započeli tu priču na inicijativu još jedne Požarevljanke, mlađe koleginice Tijane Višković. Lepomir Ivković i ja smo imali pre 17 godina tu priču i ideju, a trebalo je ja da počnem da pišem taj tekst, ali se nikako nisu sklopile kockice da to napravimo. Hteli smo da pozovemo sve ljude koji su vezani za kraj. U ’’Putu velikana’’ najveći deo stvari se dešava dan uoči smrti Branislava Nušića. Njemu su i inače dolazili prijatelji, kolege, glumci, saradnici. Pa gde su glumci, tu je vino, tu je pesma, tu je svađa, tu je ogovaranje kolega. To je jedna topla, divna ljudska priča. Naravno, jedan od najznačajnijih ljudi u Milivojevom životu bio je upravo Nušić, koji je njega na neki način otkrio i promovisao, pa i zadužio.  Opet, Nušić je i komšija iz Smedereva, a na neki način i zemljak, jer bio je godinu dana u požarevačkom zatvoru. Ni to ne smemo da zaboravimo, u zatvoru, ali nema veze, tada je bio Požarevljanin (smeh). Naravno, odmah se tu pojavljuje najbliža saradnica i najintimnija njegova prijateljica, Žanka Stokić, koja je, opet, zemljakinja, s jedne strane rođena u Velikom Gradištu, a detinjstvo i ranu mladost provela u Rabrovu. Naravno, tu je odmah i Ljubinka Bobić, koja nije vezana direktno za naš kraj, ali je vezana za Narodno pozorište, za Milivoja Živanovića i mnogo za Nušića. Jedan od karaktera koji se tu pojavljuje je izmišljen lik Javorke, a ona je iz Smoljinca. Mlada glumica, željna slave, i ona ih takođe, na neki način, sve povezuje. U predstavi ima svačega, i radosti i tuge i  bola i patnje, neke reminiscencije, ali ima i humora. Sve je to život.

Boom 93: Osim što su Požarevljani privilegovani da ovu predstavu premijerno vide, ona će imati neki dalji svoj put izvođenja i sledeća gostovanja?

Vesna Stanković: Ja se nadam da ćemo ovde igrati, u okviru manifestacija posvećenih upravo Milivoju, u okviru Glumačkih svečanosti ili festivala ’’Milivojev štap i šešir’’, ili možda kada bude otkrivanje njegovog spomenika. Tako da će Požarevljani svakako biti u prilici da je još koji put pogledaju. Tu su, za sada, zakazana izvođenja u Beogradu i Aranđelovcu. 

Boom 93: Veoma ste prilježni u svom poslu, vredna ste umetnica, žrtvujete sebe i potpuno ste odani svojim projektima, predstavama u kojima igrate. Šta je još aktuelno u ovom trenutku?

Vesna Stanković: Ja sam pre pet dana imala još jednu premijeru. Bila sam prilična žrtvenica (smeh), jer sam radila paralelno probe, a onda se čovek malo izdeli. Nije to uvek dobro, ali tamo mi nije bio veliki zadatak kao ovde, jer sam ovde imala višestruku ulogu,  rediteljsku i dramaturšku i glumačku.

Boom 93: Ali ljudi koji su mnogo vezani za umetnost uvek tu žrtvu smatraju svetom, pa ma kolika bila.

Vesna Stanković: Mi, glumci, smo vazda željni uloga. Baš ovde, Boško Puletić kao Nušić kaže: ’’Jao, glumci… Uvek im malo glume’’. Još jednom bih želela da pomenem moje kolege. Milivoja Živanovića igra Lepomir Ivković, jedan izvanredan glumac, veličina, koji nije dovoljno cenjen samo iz razloga što je rođen u pogrešno vreme. Da je on rođen u vreme Milivoja Živanovića, on bi bio njegov partner. Tada se cenila ta vrsta glume, moćan glas, snažan lik, veliki čovek. Takav je bio i Milivoje. Sada je malo zastupljenija ova privatna gluma, nešto što je onako, malo drugačije.

Boom 93: Lepomir je i jedan od ljudi koji su učestvovali u pokretanju Glumačkih svečanosti ’’Milivoje Živanović’’, pa je to, na neki način, i logičan put.

Vesna Stanković: Tako je, logičan put. Boško Puletić igra ostarelog Nušića. Boško je isto, na neki način, iz ovog kraja, zato što je njegova baba Požarevljanka. Tako da smo našli i tu vezu.

Boom 93: Lepomir Ivković i Boško Puletić, kada se pred sam festival posvećen Milivoju Živanoviću, pred Glumačke svečanosti, posećuje glumčev grob, pale sveće i polaže cveće, nikada nisu izostali. Jedno veliko poštovanje od njih dvojice za velikana, ali takođe poštovanje i za njih, zbog takvog čina uvažavanja.

Vesna Stanković: Ništa nije slučajno. Retko poznajem ljude, a posebno glumce, koji imaju takvo poštovanje prema nekim svojim počivšim kolegama, čak i za neke koje nisu imali prilike ni da upoznaju ili sarađuju sa njima. To i jeste vredno poštovanja. Što se tiče predstave ’’Put velikana’’ Tijana Višković igra pomenuti lik Javorke, a Sonja Knežević Ljubinku Bobić. To je Ljubinka u zrelim godinama i onda prva pomisao mi je bila ko bi mogao nju da igra. A onda kažem a ko drugi nego Sonja Knežević, jedna ozbiljna glumica Narodnog pozorišta.

Boom 93: Posebno ste se istakli tumačeći neke istorijske ličnosti, zbog čega ste veoma cenjeni. Pričamo o Vašim monodramama, pre svega. Kolika je to odgovornost?

Vesna Stanković: Velika je odgovornost generalno. Raditi ljude koji su živeli, koji su postojali, kojih neko može da se seća, jeste odgovorno. Ja kad igram Milunku Savić, najveću tremu sam imala pred njenim unucima, pred njenim kumovima, komšijama, rođacima, zato što su je oni poznavali. Znaju kako je izgledala, kako disala, govorila, razmišljala.  Isto tako je, kada pričam te priče u svom ’’Ljubavnom vremeplovu’’, jedan i dva…

Boom 93: Tu ste afirmisali mnoge značajne ličnosti naše prošlosti.

Vesna Stanković: Ja smatram da nismo slučajno na ovom svetu i samo da se bavimo svojim malim, sitnim životima i samo da brinemo o svom blagoutrobiju, koliko ću da pojedem, šta  ću da obučem, da nahranim decu, gde ću na more i sve tako. Mislim da, ako nam je dat neki vid nekog talenta, da je sve to neka Božija vertikala i da mi moramo to da sprovedemo i da se nekom odužimo. Ja smatram da teatar mora da bude i prosvetiteljski, a ne samo zabavnog karaktera. Ja strašno volim da se zabavljam, ali isto tako me jako raduje kad posle mojih predstava, o Milunki, o Živojinu Mišiću, o srpskim velikanima, kad publika izađe pa je viša za dva, tri centimetra zato što je saznala nešto na jedan lep, pozorišni način.