Film

Ni tuđa, ni svoja, u traganjima i lutanjima – kritika filma ”Tereza37”

Foto: Youtube/printscreen
Hrvatski kandidat za Oskara, film Danila Šerbedžije Tereza37, prema scenariju glumice Lane Barić, deo je zanimljivog talasa koji čini nekoliko odličnih filmova ove kinematografije na temu ženskih pitanja, osvajanja slobode, zasićenja partnerima, potrage za zadovoljstvom u tuđem naručju i zapitanosti gde je ta sreća. Tereza37 sada je u srpskim bioskopima, a naš kritičar Goran Jovanović otkriva njegove prilične kvalitete.

Dugo je u hrvatskoj kinematografiji (tada još u Jugoslaviji), pa i danas kada se tretira kao klasik, film Ljubica (1978) bio najuzorniji umetnički proizvod koji je za temu imao ženu na emotivnom raskršću, sa potrebom da posle razvoda ne ostane sama, a da bude odgovorna na poslu i kao samohrana majka. Uz blistavu igru i harizmatičnu pojavu Božidarke Frajt, to ostvarenje i posle četiri i po decenije pleni svojim socijalnim, psihološkim, emotivnim segmentima, uklapajući se pod rediteljskom palicom velikog majstora Kreše Golika u naizgled jednostavnu, ali estetski snažnu celinu.

Upravo poslednjih nekoliko godina u hrvatskoj kinematografiji imamo jako uspešne filmove na temu žena i njihovih problema ili porodičnih drama sa akcentom na ženski udeo. Tu su od ranije, Ne gledaj mi u pijat Hane Jušić, Ti mene nosiš Ivone Juke a u poslednjih godinu-dve Mare Andree Štake, Mater Jure Pavlovića, Tereza37 Danila Šerbedžije, pa i, najnoviji, Murina Antonete Alamat Kusijanović, koji je nagrađen u Kanu.

Tereza37, iz pera odlične glumice Lane Barić, koju gledamo u vrhunskom izdanju u naslovnoj ulozi, u neku ruku je najekstremniji u prikazu žene koja bi da se oslobodi patrijarhalnog i redovnog, podrazumevanog puta i statusa žene koja se bračno obavezala. Pored nje je (ili nije, pošto je moreplovac koji često putuje) uglavnom nezainteresovani i priprosti muškarac, muž Marko (Leon Lučev), koji obavi svoje u krevetu a onda se posveti sportu na televiziji, hrani i piću ili odmaranju . Nema nikakvih romantičnih izliva, nešto što bi probudilo ili zatalasalo mrtvo emotivno more u toj relaciji. Sve je puka rutina, beskrajna dosada, uvek isti, predvidljivi potezi. Vidi se to, na primer, u sceni gde mužu želi da se pohvali novim donjim vešom i bar malo se ponada nekom uzbuđenju ili makar bodrenju, ali ništa od toga. Tereza, Splićanka koja radi u tamošnjem pozorištu, nikako da iznese trudnoću i često pobacuje. Zbog toga ima osećaj krivice i gotovo da siluje stvarnost tom željom da mužu donese potomka. Međutim, iz njene vizure to kao da je neželjeni balast, kao da pomišlja, eto valjda ću roditi, ispuniti šta tražite od mene (muž, familija, društvo), a onda me ostavite na miru da probam da pronađem sebe. Pitanje njene želje za majčinstvom je sporno.

Odličan scenario Lane Barić bukvalno gađa u nutrinu junakinje Tereze, njenu introvertnost i ponašanje ponekad na granici asocijalnog, naizgled hladni doživljaj i vlastite sudbine. Njen odnos prema telu je kao da je sa njim posvađana. A i ono kao da se buni silnim krvarenjima, pobačajima, kao i zbog kratkotrajnih seksualnih avantura bez uzbuđenja, koje Tereza forsira sa ciljem da joj neko napravi dete koje može da iznese. To puštanje u promiskuitet u nekom trenutku opet deluje kao da to neko drugi radi, a ona posmatra. Srećna je, ali je i boli, kada vidi svoju drugaricu Mirelu (Marija Škaričić) kako je našla ljubav svog života i sprema se da ode u Berlin. Tek će je poznanstvo sa  Nikolom (Dragan Mićanović), malo podsetiti na lepe trenutke koje muškarac može da priušti ženi, ali ona je prosto želela da ga iskoristi, tražeći šansu da se oslobodi svoje frustracije.

Tereza37, u senzibilnoj režiji Danila Šerbedžije, je dubok i snažan psihološki i emotivni portret žene koja oseća da nije po meri standardnih predstava o obavezama i zahtevima, koja se upire da to postigne, ali samo sebe još više unesrećuje, počesto gubeći samopouzdanje, a ponekad i dostojanstvo. Tada nije dobra ni sebi, ni drugima. Njoj treba neka druga vrsta slobode u kojoj bi pronašla bar deo neke prave sebe, a time i malo sreće. I to se spoljnog sveta, ma kako joj bio blizak, uopšte ne tiče.

Tereza37 je tipičan autorski film za festivale, što čitav njegov put od izlaska u javnost i pokazuje. Pokupio je mnoštvo nagrada, bio pobednik Pule, nagrađivan i kod nas na Festu, na festivalu LIFFE u Leskovcu. Nedavno je izabran i da bude kandidat hrvatske kinematografije za Oskara.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend