Žene u kulturi – da li je ova oblast rezervisana samo za žene?

Ministarka kulture i informisanja i potpredsednica Vlade Srbije Maja Gojković nedavno je ocenila da je ostvaren napredak u zastuljenosti žena u kulturu na rukovodećim mestima, ali da postoje bolne teme, kao što je nasilje nad ženama i seksualno zlostavljanje. Stoga je važno nastaviti borbu protiv predrasuda i stereotipa, kao i rad na potpunom suzbijanju rodne diskriminacije.

“Žene čine veliki deo zaposlenih u institucijama kulture. U značajnom broju nalaze se na rukovodećim pozicijama, a sve ih je više i u upravnim i nadzornim odborima”, rekla je Maja Gojković, dodajući da istraživanja pokazuju da najveći procenat žena radi u bibliotekama, a najmanji u pozorištima. Žene su najčešće direktori u bibliotekama i galerijama“, dodala je Maja Gojković.

Istraživanja sprovedena u javnim ustanovama kulture pokazuju da se žene u kulturi osećaju ravnopravno sa muškarcima, kao i da je njihov položaj bolji od onog koje imaju žene koje rade u dominantno “muškim” oblastima, ali je nešto drugačija situacija u pozorištima, gde glumice smatraju da su diskriminisane, kako literaturom koja se obrađuje i manjim brojem ženskih uloga, kao i po osnovu godina, rekla je ministarka.

Prema njenim rečima, žene se u kulturi prilikom napredovanja suočavaju sa preprekama prisutnim svugde u svetu, a koje se tiču odluke o rađanju dece i ulogama koje žena ima u porodici i domaćinstvu. Opterećene tim “dvostrukim ulogama”, neretko idu linijom manjeg otpora i odustaju od daljeg napredovanja.

Žene su, prema istraživanjima, i većinski deo publike događaja u kulturi, posebno u pozorištima i muzejima.

“To je najviše izraženo u posetama pozorišnim programima i muzejima, gde žene čine više od 60 odsto publike”, rekla je ona, dodajući da žene češće i čitaju i posećuju biblioteke, pa je tipičan posetilac “mlada, visokoobrazovana žena, stanovnica gradskog područja”.

Da nije reč samo izjednačavanju prava žena sa pravima muškaraca, govori činjenica o sve većem broju žena na pozicijama moći, od mesta premijerke jedne države do ključnog mesta u nekoj partiji. Da li su time žene dobile veća prava? Nisu.

Zastupljenost žena u kulturi i umetnosti je pitanje koje se s vremena na vreme aktuelizuje, kao što je trenutno slučaj, lokalno, regionalno i šire. Imamo primere izložbi, biografskih knjiga posvećenih ženskim istorijskim likovima, formiranja novih edicija posvećenih ženama, predavanja o umetnosti žena i slično. Ovakvi programi su značajni i dobrodošli, međutim ne možemo da se ne zapitamo da li nužno predstavljaju korak ka izlasku iz patrijahalnih obrazaca delovanja ili se događa da ostaju u domenu reprezentacije?

Kako se navodi u publikaciji „Žene u javnim ustanovama kulture‟, prema podacima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka 2017. godine, od ukupnog broja zaposlenih 58.9% su osobe ženskog pola/roda, a 41.1% muškog pola/roda. Međutim, muška figura stvaraoca, kreatora, mislioca, umetničkog genija i dalje je dominantna, na šta ukazuju brojni programi iz svih oblasti umetnosti. Setimo se samo biografije Milene Pavlović Barili, koja je uvedena u istoriju umetnosti tek 1950-ih, a koja se intepretira kroz avanturistički ton, jer se bavila slikarstvom i putovala po svetu, što je ženama bilo vrlo retko omogućeno. Simptomatična je i interpretacija prema kojoj je zbog bolesti srca želela da aktivno proživi svaki trenutak, pa se time tumači i veliki broj dela koji je naslikala, kao da to nije „prirodno“ i normalno za jednu ženu.

U Požarevcu u institucijama kulture najčešće žene na direktorskim pozicijama

U institucijama kulture u gradu, na direktorskim pozicijama su najčešće žene. Direktorke imaju Centar za kulturu, Galerija Milene Pavlović Barili, ali i Narodna biblioteka, kao i Istorijski arhiv.

Pored direktorki koje uspešno vode institucije kulture u gradu, Požarevac može da se pohvali i velikim brojem žena koje su umetnice.
Jedna od njih je i Biljana Milovanović Živak, spisateljica, višestruko nagrađivana domaćim i stranim priznanjima, dugogodišnja urednica časopisa ‘’Braničevo’’.

Milovanović je nedavno objavila zbirku pesama ‘’Grmljavina je dugo trajala’’, a kako navodi knjiga je ušla u najuži izbor za veliku nagradu ‘’Milica Stojadinović Srpkinja’’. Pored nagrade u najavi, Milovanović je već dobila i internacionalnu nagradu iz Ukrajine. Ovo je nagrada za ciklus pesama koje su objavljene u ukrajinskim časopisima.

Međutim, ono što ona izdvaja kao negativnu pojavu među piscima je to da ne podržavaju jedni druge, bez obzira da li su u pitanju žene ili muškarci.

“Po mom mišljenju to je stravično. Svi mi koji stvaramo, ne samo ovde u našem gradu, nego i šire, znamo kakva je situacija na književnoj sceni. Nije mi jasno kako neko ne želi da podrži nekog drugog koji to radi, bez obzira da li su razlozi ovakvi ili onakvi. Moja je misija da ja sve što umem i sve što znam prenesem na mlade. Stalno imam ponude i pitanja mladih ljudi da li će toga biti ove godine, kako oni mogu da prisustvuju. Bila sam ove godine na Smederevskoj pesničkoj jeseni, gde sam bila u žiriju jedne važne nagrade, ‘’Zlatna struna’’, i mladić koji je ušao u najuži izbor upravo me je pitao: Da li bih mogao da pohađam ‘’Кreativno pisanje’’? Ja sam ‘’Кreativno pisanje’’ dugo držala za učenike Požarevačke gimnazije, besplatno, naravno, pošto su bili u pitanju đaci naše škole, ali sam primala i sve druge. Dolazili su iz Кostolca, Velikog Gradišta, Petrovca… Кo god se pojavio, vrata su mu bila širom otvorena. Ja sam i dan-danas sa tim ljudima u kontaktu, mnogi od njih su se afirmisali. Uvek od mene mogu da dobiju podršku, ohrabrenje, savet. Čak i ako to sad ne ide regularno zbog ove korone, kao što ništa ne ide kako treba, ne ide tako redovno, uvek mogu da mi se obrate. Dakle, trenutno nemam nikakvu ponudu. Prošle godine je završen projekat u Biblioteci u Velikom Gradištu. Imala sam grupu zaista divnih mladih polaznika. Objavili smo i Zbornik. Međutim, radiću ponovo kad se budu ukazali uslovi i svima stojim na raspolaganju”, zaključuje ona.

Požarevački Centar za kulturu može se pohvaliti brojnim glumicama koje su deo amaterskog pozorišta “Milivoje Živanović”. Pored glumica koje su na sceni, bitnu ulogu imaju i kostimografi koji spremaju kostime za predstave. Tina Leposavić je kostimografkinja koja sprema kostime za zaposlene u Centru za kulturu Požarevac.

Ona je požarevačkoj kulturnoj javnosti poznata kao profesionalni kostimograf. Što se kostima tiče, opremila je mnoge predstave, prevashodno one u produkciji Centra za kulturu Požarevac. Prema njenim rečima ona je prvenstveno slikar, jer se ljubav prema slikarstvu rodila prva.

“U suštini ljubav prema slikarstvu je došla pre nego ona prema kostimografiji. Oduvek sam razmišljala, a najviše kao učenica srednje škole, da bih volela jednog dana da imam svoju samostalnu izložbu, što se, na kraju, i ostvarilo. Nekako taj koncept koji je dobio naziv ”Moj svet – moj teatar”, je zapravo skup svih mojih razmišljanja, emotivnih preživljavanja i doživljavanja, uopšte nekog unutrašnjeg emotivnog stanja. Slike nisu bazirane na društvenoj angažovanosti, već su odraz nekog mog emotivnog stanja i meni su u nekim situacijama u životu bile spas. To mi je tada više značilo od kostimografije. Jednostavno, to je uvek bilo u mojim mislima, pa je onda polako krenulo kroz crteže, kroz neke male zapise, i nekako je na kraju došlo do tih slika”, navodi Leposavić.

Кako naglašava, pored rada na kostimima za predstave, Leposavić se bavi i slikarstvom, a trenutno je aktuelna njena izložba pod nazivom “Moj svet – moj teatar’’ koja obilazi gradove Srbije.

“Izložba je do sada održana u Zrenjaninu, Pančevu, Žagubici i Кučevu. Bila je u planu i Bačka Palanka, ali zbog situacije sa koronom to je otkazano. Utisci ljudi su veoma pozitivni. To je zavisilo od grada do grada. Ako su manje sredine, manje je i ljudi koji su prisutni. Ali, generalno, bila je dobra posećenost i ljudima su bili zanimljivi radovi”. Što se kritika tiče ona dodaje da “Oni to gledaju kao neki totalni teatar, pošto je ta moja prva izložba podrazumevala i bend i povezanost sa nekim vidom performansa, ali ja to ne mogu uvek da izvedem i organizujem. Ja se jednostavno krećem u pozorištu i uvek sam smatrala da smo mi ljudi deo nekog pozorišta, da smo figure koje treba da odigraju neke svoje uloge. Jednostavno, slike su dosta čitljive, ali posetilac može da nađe možda i neku svoju ličnu priču”, kaže ona.

Još jedan dokaz, da je sve više žena koje se ističu svojim radom u kulturi i stvaralaštvom je i nedavna dodela nagrada i povelja kulture, koju svake godine dodeljuje Кulturno-prosvetna zajednica grada Požarevca. Jedna od ovogodišnjih dobitnica je i Tatjana Dokmanović, diplomirani istoričar umetnosti, profesor likovne kulture u Politehničkoj školi, Ekonomsko-trgovinskoj školi i Poljoprivrednoj školi sa domom učenika „Sonja Marinković“ u Požarevcu.

Organizator jedinstvene manifestacije u Srbiji – likovne kolonije za učenike srednjih stručnih škola, koju uspešno realizuje već sedam godina. Broj učenika – učesnika ove kolonije se svake godine povećava, a takođe i broj saradnika iz različitih udruženja umetnika. Radovi učenika, zahvaljujući angažovanju nastavnika Tatjane Dokmanović bili su izloženi u galeriji Centra za kulturu Požarevac, u Centru za kulturu Кostolac i u svim srednjim stručnim školama u Požarevcu. Učenici ove profesorke osvajali su nagrade na kolonijama koje su organizovala druga društva i institucije. Svojim nesebičnim angažovanjem Tatjana Dokmanović utiče na povećanje interesovanja i razvijanje ljubavi za kulturu i umetnost kod mladih u srednjim stručnim školama grada.

Кatarina Vukašinović, profesorka likovne kulture u Požarevačkoj gimnaziji kaže da su u kulturi i umetnosti žene oduvek bile dominantne i smatra da je društvo vrlo otvoreno za žene koje stvaraju.

“Ja sam na tom svom putu naišla samo na podršku u svim segmentima. Jako lepo iskustvo imam u saradnji sa institucijama u gradu, i to ne samo u ovom periodu od kada sam u Udruženju likovnih umetnika, već i pre toga kad god sam pokušavala da nešto organizujem, da ispromovišem dečije ili sopstveno stvaralaštvo uvek sam nailazila na podršku ne samo institucija, već i fizičkih lica, tako da verujem da je tu podrška pružena svima ne samo ženama”, ističe Vukašinović.

Vukašinović dodaje da je ženama u prirodi da su u odnosu na muškarce više okrenute kulturi i umetnosti.

“Žene čak vide više boja nego muškarci, prosto imamo razvijeniji smisao za estetiku. Međutim, ima zaista izuzetnih umetnika i muškaraca i žena, ali zaista jesu žene zastupljenije ne samo kao stvaraoci, nego i kao konzumenti umetničkih dela i mislim da žene više obraćaju pažnju na to šta je lepo, šta skladno i više možda uživaju u vizuelnoj percepciji sveta, ne samo umetnosti”, dodaje ona.

Кatarina zaključuje da je uzak krug ljudi koje zaista zanima svaka izložba, ali da itekako umetnici i oni koji rade u kulturu treba da šire misao da je umetnost svuda oko nas id a nije rezervisana isključivo za uzak krug ljudi, već treba da bude dostupna svima.

Sagovornice zaključuju da su žene i dalje nedovoljno zastupljene u vodećim institucijama, kako kulture, tako i politike , ekonomije i drugih društvenih oblasti ali je ključno da budu hrabre, da veruju u sebe da poznaju svoje mogućnosti i da stalno uče i rade na sebi, da imaju viziju ali i podršku najbližih da svoju ideju prezentuju javnosti.