Kritika filma „Ubistva pod cvetnim mesecom”: Snažan epik o pohlepi belog čoveka

Svestan svoje superiornosti i samopouzdanja, koje delimično stiže iz impresivne filmografije, a dobrim delom što je osetio da među novim holivudskim kadrovima još nema tako potentnih stvaralaca, prekaljeni as Skorseze se i u novim okolnostima vraća starom dobrom receptu. Suština je da imaš jaku priču i zanimljive likove, a ako potrefiš i sa temom, koja ima šire i dublje implikacije, onda umetnički uspeh teško može da izostane. Uz to, on ne zazire od toga da pravi troiposatne hronike, gde se u zahtevnim produkcijskim uslovima može dovoljno razmahati da mu likovi, koji su na početku ipak enigma i postavljeni tako da se ne zna kada će uslediti njihove plemenite ili dijabolične eksplozije (njihov pad samo delimično je plod okolnosti, ali ipak dosta zavisi i od onoga šta nose u sebi kao ljudi), da doživljavaju mene i tako dobijaju na slojevitosti i hipertrofiraju dramski potencijal priče.

U jezgru priče nalazi se serijal misterioznih ubistava Indijanaca iz plemena Osejdž dvadesetih godina prošlog veka, kada su beli biznismeni na njihovoj zemlji namirisali naftu i počeli da je eksploatišu. Ernest Berkhart (Leonardo Dikaprio) dolazi kod svog moćnog ujaka, Vilijama Hejla (Robert de Niro) kako bi krenuo sa poslom, da bi se ubrzo i zaljubio u Indijanku Moli (Lili Gladstoun). Svi poslovni poduhvati Hejla i ostalih investitora, u senci su brutalnih egzekucija gde se ne biraju ni uzrast ni pol, a afera je toliko dramatična da se u istraživanje slučaja uključuje FBI. Njihov predstavnik je korektni i profesionalni Tom Vajt (još jedna sugestivna rola Džesija Plemonsa, koga znamo iz „Moć psa” Džejn Kempion).

Kako se klupko priče odmotava, shvatamo da ujak i nećak deluju u podloj i jezivoj koprodukciji i da su upravo oni naručioci ili izvršioci nekih od egzekucija Indijanaca. Moli negde svojim instinktom naslućuje da je Ernest duboko u sebi ne voli iskreno, iako dobijaju i zajedničko dete. Taj Ernestov odnos prema ovoj ženi, ta izdaja odnosno belčevo pretvaranje da mu je do nje stalo jedan je od snažnijih emotivnih efekata, možda po narativ i značajniji od ubistava koja se dešavaju.

Način Skorsezeovog pripovedanja je klasičan, priča teče pravolinijski, a njenu dramaturgiju usložnjavaju ili ritmički pospešuju obično vrlo kratki ali funkcionalni flešbekovi, uglavnom posvećenih nepočinstvima zlih došljaka na zemlju Osejdža.

U ovoj dugoj hronici raznoraznih zverstava od strane ljudi koji otklanjaju svaku i potencijalnu smetnju na putu svog bogaćenja (ne biraju se izvori za priliv novca, da li je u pitanju rad sa naftnim kompanijama, mućke sa osiguranjem ili dugoročna i lukava vizija rodbinskih veza kako bi dokopalo nasledstva), reditelj je imao vremena i prostora da nas nizom prizora od radosti preko bolesti do tuge i smrti, upozna sa običajima ovog plemena i to priči daje folklornu utemeljenost i etno elemente kroz ozbiljnu evokaciju do svakog detalja pa je u tom smislu kolorit ovog ostvarenja bogat kao obojeni vezovi indijanskog ćilima.

Takođe, negde oko sredine filma isplivava pitanje šta sama zajednica Osejdža radi na sopstvenoj zaštiti, jer kada se prema podacima FBI broj ubijenih popne na oko trideset, a negde se provukla i brojka od oko 100 Indijanaca, to nije ni lično ni slučajno, već debelo i strateški organizovano, a od mnogih i prećutkivano. U nekom trenutku detektiv Tom Vajt, koga šalje lično Džej Edgar Huver, biva upitan od jednog predstavnika zajednice da li su došli po savesti i dužnosti ili zato što im je iz Osejdža stigao poklon u iznosu od 20 hiljada dolara.

Film ima epski zamah u tretiranju američke istorije, koja je vrvela od nasilja i otimačine koji su išli ruku pod ruku sa razvojem tehnologije i progresom, i produžena je ruka brojnih vesterna koji su se bavili tom temom. Svaki napredak je nekome morao da presedne, svako bogatstvo rađalo se na zgarištu i prosipanjem nečije krvi, a ako se do njega nije došlo kroz smaknuća onda se ono gomilalo kroz izrabljivanje i robovlasništvo, uz najekstremniji rasizam. U tom smislu kvalitetne preteče Skorsezeovog filma a sličnog zamaha su, recimo, „Vrata raja” Majkla Ćimina ili ‘’Biće krvi” Pola Tomasa Andersona.

Glumačke kreacije su impresivne. Robert de Niro u svojim poznim godinama donoseći Vilijama Hejla zabeležio je još jednu harizmom i mudroserstvom okupanu zlicu. On se, sistematski, podlo i slatkorečivo, sve sa pijedesetala bogataškog i poslovnog trona (on traži da ga zovu „Kralj”), kao veliki gazda pita o svemu, podmazuje gde treba i stalno insistira na tome da zemlja treba da ostane u okviru porodice. Taj zanos moći i nadmoći Hejla ne napušta ni kada završi iza rešetaka. Dok mu nećak saopštava da će svedočiti protiv njega, ujak nepokolebljivo održi još jednu tiradu o tome da je on tom narodu tamo sagradio puteve, škole i bolnice i da će oni kroz vreme zaboraviti izvesne tragične događaje i da će ga ponovo uvažiti.

Leonardo Dikaprio je najpre gradio svoj lik insistirajući na njegovoj nesigurnosti i nezrelosti, iako on čini krupne stvari za svoju budućnost: obezbeđuje finansije, ženi se, stvara porodicu. Malo je čudno da čovek, koji je poput Ernesta, osetio zla velikog rata, iz koga je zapravo i došao kod ujaka, baš na krilima zla upadne u vrzino kolo zločina, što znači da on u moralnom i emotivnom smislu uopšte nije formiran a opet se ne može reći da je rođeni zločinac. Ta, već pominjana, navodna odanost Moli i porodici (koja, reklo bi se u nekim momentima uopšte nije hinjena), dok joj istovremeno ubijaš delove familije, dok si u vlasti čoveka diktatorskih odlika poput Hejla, Dikaprijev lik drži latentno na ivici žileta u smislu artikulisanja pravih emocija, i on je neka vrsta Doktora Džekila i Mister Hajda. Kada ga Moli definitivno raskrinka, shvatajući da joj, kao oboleloj od dijabetesa, on nije uvek davao insulin, već neke otrovnu tekućinu koju su spremili doktori plaćeni od Vilijama Hejla, Ernest se konačno suočava sa svojim bednim odnosom prema ženi koja ga je iskreno volela.

A ako ćemo o šansama za Oskara, kada je u pitanju glumačka ekipa, njemu je možda najbliža Lili Gladstoun, koja kroz dojmljivu facijalnu ekspresiju, kao refleksiju unutrašnjeg preživljavanja, donosi nagomilanu frustraciju, trpeljivost, iskonsku dobrotu i nevericu da je svet toliko surov. Njena igra je prava mala tiha oda patnji i gubitništvu zbog odlaska najrođenijih i izdaje čoveka koga je zavolela.

U par momenata Skorseze ume da zadovolji i sladokusce jednim dugim ulaskom kamere Rodriga Prijeta i šaranjem po enterijeru ogromne kuće i licima prisutnih, završetkom koji nas još malo pobliže upozna sa daljim sudbinama likova, sada kroz igru posebnih glumaca u formatu radio drame, kao i jednom koreografijom koja oblikuje cvetni mesec.

Ostvarenje „Ubistva pod cvetnim mesecom” na svom saundtreku donosi raskošnu paletu tzv. roots muzike i bluza koji precizno pogađa generalni filing ovog filma. U tom smislu ključni je doprinos Skorsezeovog saradnika Robija Robertsona, kome je film i posvećen, jer je kompozitor preminuo u avgustu ove godine.