BBC News

Isterivač đavola: Zašto je demonska opsednutost deo naših najmračnijih strahova

Pre pedeset godina, jedan horor film o devojčici koju je napao zli duh je izazvao pravi pandemonijum u Sjedinjenim Državama. Ovih dana se pojavio i najnoviji nastavak iz te serije filmova. U poslednjih nekoliko godina je primetan eksplozivan rast filmskih narativa u kojim zloćudni duhovi, demoni ili bogovi opsedaju ljude. Papin egzorcista (2023), The Medium […]

Pre pedeset godina, jedan horor film o devojčici koju je napao zli duh je izazvao pravi pandemonijum u Sjedinjenim Državama. Ovih dana se pojavio i najnoviji nastavak iz te serije filmova.

U poslednjih nekoliko godina je primetan eksplozivan rast filmskih narativa u kojim zloćudni duhovi, demoni ili bogovi opsedaju ljude. Papin egzorcista (2023), The Medium (2021), Zli mrtvi: Buđenje (2022), Umma (2022), Pričaj sa mnom (2023), It Lives Inside (2023) i, naravno, svi filmovi iz univerzuma stvorenog u filmovima iz serijala Prizivanje zla (The Conjuring) – sve su to filmovi koji u velikoj meri koriste motive opsednutosti.

Demonska opsednutost kao tema u umetnosti nije ništa novo i korišćena je kao metod za umetničko stvaralaštvo kod umetnika povezanih sa duhovnim pokretom koji je svoju najveću popularnost dostigao u 19. veku.

Britanska umetnica Džordžijana Houton, na primer, je tvrdila da je dopustila demonima da je opsednu ne bi li naslikala prizore s drugog sveta.

Proslavljeni umetnici s kraja 19. i početka 20. veka, kao Vasilij Kandinski, Pit Mondrijan i Kazimir Maljevič, takođe su bili zainteresovani za ove teme i pod uticajem sve snažnijeg duhovnog pokreta.

Opsednutost devojčice Regan (Linda Bler) u filmu Isterivač đavola (1973) odzvanjala je anksioznošću 1970-ih o generacijskim razlikama i podelama

Alamy
Opsednutost devojčice Regan (Linda Bler) u filmu Isterivač đavola (1973) odzvanjala je anksioznošću 1970-ih o generacijskim razlikama i podelama

Ipak, kada govorimo o demonskoj opsednutosti u modernoj popularnoj kulturi, samo je jedan original – Isterivač đavola velikog, pokojnog Vilijama Fridkina, film koji će u decembru napuniti 50 godina.

Jedno od nespornih remek-dela filmske umetnosti, horora ili kompletne kinematografije, svejedno, ekranizacija je istoimenog romana Vilijama Pitera Blatija iz 1971. godine.

Poput knjige, film se bavi pričom o Regan, devojčici iz Vašingtona koja je opsednuta demonom i koju spasava katolički sveštenik.

Prilog ovoj godišnjici je i premijera filma Dejvida Gordona Grina pod nazivom Isterivač đavola: Vernik, najnovijeg u nizu nastavaka (ili rikvela – filmova koji nisu klasični nastavci ili prethodnici, već dela koja se oslanjaju na isti univerzum u kojem se odvija i originalni film) koji pokušavaju da ožive ovu moćnu horor tematiku (Gordon Grin je iskusan u ovome jer je prethodno na sličan način oživeo franšizu Noć veštica sa velikim komercijalnim uspehom).

Isterivač đavola: Vernik nema mnogo veze sa prethodnicima, osim imena holivudske legende Elen Berstin i njene kratke reprize uloge Kris Meknil (majke devojčice Regan u originalnom filmu), koja je ovom prilikom cenjena autorka i ekspertkinja za egzorcizam.

Film se bavi izbezumljenim porodicama dve devojke, Anđele i Ketrin, koje se povremeno bave spiritualizmom i koje postaju opsednute neimenovanim demonom (franšiza se možda bavi demonom Pazuzuom, a možda i ne).

Anđelin otac, kojeg igra Lesli Odom Džunior, centralna je figura filma.

Njegova patnja zbog onoga što se dešava njegovoj ćerki, preslikan je osećaj koji je imala i Kris kada je bila svedok haosa i patnji kroz koji je prolazila njena Regan.

Istinski šokantan fenomen

Kada je u Americi premijerno prikazan 1973. godine, Isterivač đavola je predstavljao više od filma, bio je to pravi kulturni fenomen.

Moguće je da se to desilo zato što je u društvu u kojem je film bio rođen vera u religiju bila poljuljana, a postojalo je i veliko nepoverenje u vlast urušenu skandalima poput Votergejta.

Primetna je bila kolektivna kriza vere i očajnička želja da se pronađe krivac, pa je đavo bio idealan žrtveni jarac.

Povrh toga, nastankom hipi pokreta u 1960-im i ranim 1970-im godinama, pojavila se velika kulturna podela među generacijama – pa je na taj način kod starije publike i odjeknula ideja o mladoj osobi opsednutoj mračnim silama.

U njoj su oni videli sopstvenu decu koja su postajala sve otuđenija.

„Veoma je lako potceniti način na koji nešto novo postaje duh vremena“, kaže za BBC Kulturu filmadžija Aleksander O. Filip, reditelj dokumentarnog filma Leap of Faith: William Friedkin on The Exorcistiz 2019. godine.

„To je film o ljubavi, krivici i veoma moćnim ljudskim emocijama. Šta radite kada vaše dete postane opsednuto nečim što ne razumete i pred čim ste bespomoćni“.

Kada je film premijerno prikazan u Sjedinjenim Državama na Dan darova (Boxing Day), 1973. godine, ljudi su stajali u dugačkim redovima pred bioskopima.

Jedan članak u Njujork Tajmsu je naveo da su njujorški tapkaroši karte prodavali za 50 dolara, a da su redari koji su održavali red od ljudi koji su čekali dobijali ponude koje su išle i do 110 dolara (768 dolara u današnjem novcu) samo da bi bili propušteni na čelo kolone.

Zabeleženo je i da su gledaoci povraćali, onesvešćivali se, grčili, a navodno je registrovan i jedan pobačaj tokom projekcije.

Isterivač đavola: Vernik (2023) je pokušaj reditelja Dejvida Gordona Grina da se ponovo pokrene franšiza - ovog puta sa fokusom na dve mlade žrtve

Universal
Isterivač đavola: Vernik (2023) je pokušaj reditelja Dejvida Gordona Grina da se ponovo pokrene franšiza – ovog puta sa dve mlade žrtve u centru pažnje

Pojavljivanje filma je takođe dovelo i do poplave izveštaja o demonskoj opsednutosti među posetiocima bioskopa, što je Vorner Braders inteligentno iskoristio u promociji filma.

I zaista, uspeh Isterivača đavola je bio zamajac za „satansku paniku“ 1980-ih, kada se pojavio talas optužbi o zloupotrebi satanskih rituala u Sjedinjenim Državama.

U svetu filma, trijumf Isterivača đavola na bioskopskim blagajnama je iscrtao šematski plan za demonsku opsednutost koja je podrazumevala većinu, ako ne i sve od ovih sastojaka: letimičan pogled na normalnost pred transformaciju koju izaziva opsednutost, telo opsednute osobe koje biva napadnuto iznutra i neku autoritativnu osobu koja će spasiti posednutog (nekada uz pomoć egzorcizma).

Neki od naslova na koje je nedvosmisleno uticao Isterivač đavola su Zaštitnik (Sentinel, 1977), Stigmata (1999), Obred (Rite, 2011), Egzorcizam Emili Rouz (2015) i, ponovo, svi filmovi iz serijala poznatog i kao Prizivanje zla (The Conjuring).

Obeležja opsednutosti

Filmovima o opsednutosti je, pre svega, potreban neko ko će biti posednut. Obično je meta mlada devojka.

„Sve ima korene u gotskoj literaturi i metafori o histeričnom ženskom telu“, kaže dr Stejsi Abot, profesorka na Univerzitetu Rouhempton i suorganizatorke nedavno održanog Horora sanjarenja – simpozijuma egzorcista.

Ovakvo telo je, nastavlja Abot, „bez fizičke, emocionalne i seksualne kontrole“, a u gotskoj literaturi to zahteva „spasavanje“.

Slično Regan iz Isterivača đavola, najčešće korišćena devojka je nadomak puberteta ili je tinejdžerka, dok je njena opsednutost metafora za prvo ispoljavanje seksualne žudnje.

Sačuvani podaci iz Srednjeg veka pokazuju da je opsednutost najčešće povezivana sa kažnjavanjem za grešno ponašanje – nevinost je morala da bude zaštićena po svaku cenu.

U većini ovih filmova sa demonskom opsednutošću, takođe se sve vrti oko mlade, bele devojke koja se smatra vrednom zaštite.

Histerično obojeno žensko telo je „tradicionalno previše uznemirujuće da bi bilo spaseno“, kaže Abot, osvrćući se na natprirodni triler Anđeosko srce iz 1987. godine, u kojem tinejdžerka Epifani, koju igra Liza Bone, priziva posednutost tokom jednog vudu rituala – čineći to, kaže Abot, „ona postaje previše opasna i ne može da preživi u filmu“.

Isterivač đavola: Vernik napušta ovakav kalup sa dve mlade, ženske žrtve od kojih je jedna crna, a druga bela, iako film propušta da se pozabavi rasnim obeležjima u reakcijama na iskušenje.

Filmovi iz serije Prizivanja zla su deo poslednjeg procvata filmova o opsednutosti

Alamy
Filmovi iz serije Prizivanja zla su deo poslednjeg procvata filmova o opsednutosti

Meri Vajld, frojdovska horor kritičarka i voditeljka podkasta o filmu i psihoanalizi Projections, ističe koliko je malo mladih muškaraca koji su žrtve opsednutosti jer se od „tinejdžera i mladića ne očekuje da se opiru i da se bore protiv telesnog instinkta – sami izgledi za opsednutost u kontekstu muškaraca su strukturalno irelevantni“.

S druge strane, kriviti ženski pubertet i ispoljavanje ženske seksualnosti prema demonskoj sili je „toksično umirujuće“, kaže ona, „i opsednute lišava bilo kakve odgovornosti“.

Iako je opsednutost demonima postojala u mnogim religijama, od abrahamskih vera kao što su judaizam, islam i hrišćanstvo, pa sve do hinduizma, budizma, haićanskog vudua, vike i raznih afričkih tradicija, najveći broj zapadnjačkih filmova se bavio katoličkim uglom gledanja na ovu temu, pa su žrtve tako i spasavane katoličkom egzorcističkom praksom.

Nepoverenje prema autoritetima je ugrađeno u DNK ovog žanra u formi usamljene, zaštitnike figure, najčešće sveštenika koji je u nekom sukobu sa samom crkvom ili sopstvenom verom (kao otac Karas u originalnom Isterivaču đavola, ili otac Gabrijel Amort u Papinom egzorcisti).

On odbacuje uputstva sebi nadređenih, krši pravila i, sa navodno dubokim razumevanjem đavola, nasilno i nesebično izbacuje zloduha iz posednutog tela.

Na ovaj način filmovi o opsednutosti na jedinstven način postaju „otvoreni za društvene anksioznosti, ali i kritički spram masovne iracionalnosti“, kaže Vajld.

Zašto su ovakve priče ponovo aktuelne

Ukoliko se narativi o opsednutosti zaista ponovo vraćaju, onda se to možda događa jer, kao i tokom 1970-ih, ponovo nude neobično reakcionarne utehe za svet koji je u krizi i sugerišu da mračne sile koje ljudi nisu u stanju da kontrolišu narušavaju prirodni poredak.

S obzirom na tekuću debatu o abortusu u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama, kao i na napade na žensku potpunu slobodu izbora, ovakvi narativi danas imaju momentalni odjek.

Opsedanje je, na kraju krajeva, invazija, mračna sila koja obuzima telo nespremnog domaćina.

(Uistinu, tema ženskog upravljanja sopstvenim telom je obrađena na poprilično bukvalan način u još jednom horor klasiku iz te epohe u kojoj je nastao i Isterivač đavola, u filmu Rozmarina beba Romana Polanskog iz 1986. godine).

U nedavno snimljenim horor filmovima narativ opsednutosti je takođe evoluirao u nekim elementima iz invazivnosti u identitet s obzirom da opsednutost apriori pretpostavlja jedan ili više identiteta koji se bore za prevlast.

U filmu It Lives Inside iz 2023. godine, pratimo indijsko-američku tinejdžerku Sem, ili Semidu, kojoj preti demonska sila koja je već zaposela njenu prijateljicu iz detinjstva.

Film preispituje opsednutost van klišea koji podrazumeva belu devojku kao žrtvu i van stereotipa po kojem nju uvek spasava neki autoritet sa strane.

Baziran na autorovom (Bišal Duta) ličnom „dualnom identitetu“ film It Lives Inside priču o opsednutosti koristi kao sredstvo kojim Sem/Semida spoznaju „sopstvenu istoriju, sebe, ali i odnos prema ličnom dijasporskom identitetu“, ističe Abot.

Sem neće biti spasena; ona sve kontroliše sama.

Film je zamišljen kao konfrontacija sa zlim duhom koja je neophodna da bi se razumelo „zašto nas zlo opseda“, kaže Vajld, i dodaje kako „takav pristup ponovnom procesuiranju postaje mehanizam oslobađanja (egzorcizam) tela od uznemirujućih i opsedajućih elemenata“.

Opsednutost je toliko snažan i zastrašujući koncept jer podrazumeva potpun gubitak kontrole i posrnuće svega ljudskog.

It Lives Inside (2023) koristi opsednutost kao metaforu za istraživanje dualnog identiteta

Alamy
It Lives Inside (2023) koristi opsednutost kao metaforu za istraživanje dualnog identiteta

Filmovi koji se bave ovakvim temama se igraju sa perspektivom – oni ili ističu unutrašnju borbu posednute osobe ili se bave očajem ljudi koji su bliski sa takvim osobama.

U filmu Zli mrtvi: Buđenje (2023), možemo da vidimo majku koju opseda proždrljivi demon i koji napada njenu decu.

U Isterivaču đavola, muke Regan se najbolje očitavaju kroz oči njene majke Kris, koja bespomoćno posmatra paradu doktora koji eksperimentišu sa njenom ćerkom, ali ne nude nikakva rešenja.

Ista stvar se dešava i u filmu Isterivač đavola: Vernik koji se uglavnom bavi roditeljima posednute devojke, a ne samom žrtvom.

Filip smatra da je „sama svest o tome da nešto što ne razumemo opseda nekoga zaista zastrašujuća i da je slična smrti“.

Radi se o strahu koji se nanovo i nanovo interpretira i ublažava kroz filmove strave i užasa koji posednutim devojčicama i dečacima obezbeđuju srećan kraj.

Film Isterivač đavola: Vernik se trenutno prikazuje i u bioskopima u Srbiji.


Možda će vas zanimati i ova priča

„Isterivač đavola“: Ljubitelji filma na stepenicama iz poslednje scene
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]