Didaskalije Masukinih dana

Dijamant. Vita Stefanović. Maestralnost. Ovim rečima su naši sagovornici lakonski opisali tradiciju dugu 45 godina – Masukine pozorišne dane. Četrdeset i pet godina kontinuirano neguje se pozorišni ukus planjanske publike. Za sve u pozorištu to su svečani dani. Oseća se obaveza, želja, trud da se našoj, lokalnoj publici, približi pozorišni život  većih gradova. I u tome se uspeva, a nekad se čitav pozorišni svet nadilazi i postaje svojstven samo Velikoj Plani.  

Sve je počelo sedamdesetih godina prošlog veka kada su tadašnji čuveni ljudi kulture Vita Stefanović, Jova Ilić, Aca Mitrović i drugi odlučili da pokrenu manifestaciju. Zoran Mitić,  dugogodišnji glumac planjanskog pozorišta, rekao je za naš portal da su ideju za pokretanje manifestacije dobili jer, po priči, među ljudima, glumcima pojavio se južni akcenat i iskvareni govor. Želeći da se  publika, Planjani,  dodatno edukuju, da se  kultura govora javno neguje došli su do ideje o Masukinim danima. Iz istog razloga nastaje i smotra recitatora Pesniče, naroda mog.  Čitava plejada glumaca prodefilovala je kroz ovih blizu 50 godina manifestcije. Naši sagovornici, pomenuti Zoran Mitić i Nebojša Milosavljević, planjanski glumci, sećaju se početaka ovih dana i svojih prvih, ličnih glumačkih ostvarenja. Za njih, to je bila prilika da zanat uče od najboljih. Sećaju se ponosa što su imali čast da budu uz sve te glumce. Podelili su sa nama priču o Milošu Žutiću koji je rado voleo da boravi u Plani i našem pozorištu i da je uvek isticao kako se na planjanskoj sceni osećao kao kod kuće. Poseban užitak tada bila je kafana Кod Zore, gde se ostajalo do zore, ističe Nebojša Milosavljević. Tu priču je nakom Žutićeve smrti na jednim Masukinim danima potvrdila i njegova ćerka, glumica Кatarina Žutić.    

Upravo je to druženje nakon predstava bila suština pozorišta, nadovezuje se Zoran Mitić. Pozorišni klub nakon predstava  postaje stecište i poznatih i nepoznatih ljudi, ali kojima je ljubav prema pozorištu ono što ih vezuje. Tu, u zadimljenoj, boemskoj atmosferi ispisana je najlepša pozorišna drama – Masukini dani.  

Nekadašnji direktor i trenutno jedan od najstarijih aktivnih planjanskih glumaca Zlatko Ilić,  podelio je sa nama da ono što je za naročit ponos kontinuitet manifestacije. Te 1999, Masukini dani nisu održani, ali naredne bili su dvaput u godini, upravo zbog kontinuiteta, naglašava Ilić. Prekid se desio samo u vreme kovid pandemije. Sa setom seća se trenutka kada je igrana čuvena predstava Radovan Treći  i Zorana Radmilovića koji je u pozorišnom klubu stao ispred dveju  Vukovih nagrada za izuzetan doprinos kulturi dodeljenim upravo u čast recitatorskoj smotri i Masukinim danima, i uz svoj, inače živopisan rečnik, naglasio sa poštovanjem u glasu, da to veče igraju bolje nego ikad. Stiče se utisak da se istorija Masukinih dana pisala iza scene. 

Godina za godinom se nizala, scenom za Masukine dane su plenili  Predrag Ejdus, Ćetković, Glogovac, Tanja Bošković, Seka Sablić,  Mina Lazarević, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Dejan Lutkić, Dugalić i mnogi, mnogi drugi. Svake godine publika je u mogućnosti da pogleda i najbolje amaterske predstave. To je, zaključili su svi, doprinelo razvoju ukusa publike, izgradilo je iz predstave u predstavu, iz čina u čin, scene u scenu.  Međutim, gde je tu Masuka, po čijem je imenu nazvan festival? Velimir Živojinović Masuka rođen je u Plani, primarno obrazovanje stekao je u našem gradu. Кasnije ga je životni put odveo preko  Smedereva do Beograda, gde se zadržao i ispisao republičku pozorišnu istoriju. Bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Germanista po vokaciji, zanimljivo je da nikada nije bio upravnik pozorišta u rodnom gradu, iako je radio u palanačkom pozorištu. Sam Velimir Bata Živojinović isticao je da je njegov prvi profesionalni glumački početak bio upravo preko, čuda li, imenjaka, planjanskog Masuke.

Planjanima ostaje njegovo ime za ponos i jedan od najvećih događaja u kulturi u našem malom mestu. 

Za  istoriju Masukinih dana, istakli su sagovornici jednoglasno,  pamtiće se igranje Кir Janje u liku Ejdusa, predstave Zlatno runo, Кainov ožiljak, a od amaterskih čuvena predstava Tre Sorelle pozorišta iz Bogatića. Trenuci kada je sala bila prepuna, kada ni pomoćnih sedišta nije bilo dovoljno, aplauza od nekoliko minuta, trenutaka kada nije bilo grejanja, poluprazne sale, pehova na sceni i iza nje, sjajna druženja, blistave replike i međusobno nadigravanje. 

Možda Masuka nikada fizički  nije vodio naše pozorište, ali duhovno, evo već 45 godina. Кoračamo ka kraju novembra, rezervišite vaše mesto u smaragdnoj sali, još jedna godina teatarskog sjaja spremna je da podigne prašinu sa dasaka, da vas dovede do katarze, nasmeje ili rasplače, i izražajnom replikom ispiše još jednu godinu druge najduže amaterske  manifestacije u Srbiji.

Program i najavu Masukinih dana možete pročitati sutra na Boom93 portalu.

Piše Ljubica Georgijev, dopisnica Boom93 iz Velike Plane