BBC News

Mentalno zdravlje: Kako nenormalno postaje normalno i kako to da sprečimo

Dok čitamo ili gledamo vesti, dešava se da budemo skoro ravnodušni prema strašnim događajima. Amanda Ruđeri istražuje psihologiju i šta možete da uradite da biste to izbegli.

žena i telefoni
Javier Hirschfeld/Getty Images
Da li se osećate normalizovano?

Kada ljudi govore o „normalizaciji" nečega 2024. godine, to često ima pozitivan prizvuk.

Na društvenim mrežama i na drugim izvorima, videla sam pozive za normalizaciju svega, od tela posle porođaja do razgovora o mentalnom zdravlju na radnom mestu.

Zamisao je, naravno, da se razbiju tabui koji mogu biti beskorisni, čak i opasni.

Ali postoji još jedna vrsta normalizacije koje su mnogi ljudi mnogo manje svesni.

Ona je manje namerna, opasnija je - i može biti štetna.

To je normalizacija trendova, situacija i događaja koji zaista uopšte ne bi trebalo da budu „normalni".

Često ćete čuti da se to naziva „ desenzitizacija" ili „navikavanje".

Pomislite na ratove u Ukrajini i Izraela i Hamasa u Pojasu Gaze.

Na početku ovih sukoba, strašni događaji su bili novi i neočekivani, i imali su elemente koji, kako psiholozi kažu, privlače pažnju ljudi.

Mediji i dalje o njima izveštavaju, ali kako vreme prolazi, sada su to retko udarne vesti u zemljama poput Sjedinjenih Država (SAD), a i sve ređa tema svakodnevnih razgovora.

Nažalost, kada rat traje mesecima ili godinama, istraživanja ukazuju da svaka sledeća nedelja borbi izaziva manje pažnje nego prvog dana.

Ova desenzitizacija se odnosi i na svakodnevni život.

Na primer, mladi u centru grada koji odrastaju uz nasilje češće smatraju da je nasilje normalno.

Ili, tokom pandemije korona virusa, ljudi su bili zabrinutiji kada je broj smrtnih slučajeva bio mali, nego kada je dostigao stotine hiljada.

Posebno zanimljivo novije istraživanje pokazalo je da ljudi koji žive u zemljama koje su više izložene negativnim uticajima klimatskih promena zapravo smatraju da su klimatske promene manje opasne.

Drugo istraživanje pokazuje da čak možete da se naviknete na sopstveno loše ponašanje: pošto su dobrovoljci nekoliko puta slagali da bi dobili više novca, njihove laži su postajale sve veće i veće tokom eksperimenta, a delovi njihovog mozga koji su odgovorni za osećanja su se sve manje aktivirali.

Istraživači su zaključili da što više nešto radimo, čak iako znamo da to nije ispravno, osećamo manju nelagodu zbog toga.

Drugim rečima, ako ste nečemu dovoljno izloženi, to će postati normalno. Čak i ako je loše.

Naravno, i to ima određene prednosti, jer ljudi moraju da su u stanju da se prilagode novim okolnostima i situacijama, bez obzira koliko one bile strašne.

Ljudska vrsta verovatno ne bi stigla daleko ili, barem, ne bi imala emocionalni kapacitet da rešava probleme, zamišlja i stvara, da smo stalno bili u stanju šoka i anksioznosti.

Ali, postoje i očigledne zamke.

Kao prvo, prilagodljivost može biti jedan od razloga što ljudi imaju poteškoća da se uhvate u koštac sa onim što sociolozi zovu „sporo nasilje" - sa katastrofama koje se razvijaju tako de ne izgleda da zahtevaju hitno rešavanje, a tek mesecima ili čak godinama kasnije se shvati kolika šteta je učinjena.

Neki od primera su višedecenijsko odlaganje hemijskog otpada koje je stvorilo takozvanu „aleju raka" u dolini reke Misisipija u SAD-u, ili porast štetnih emisija u svetu.

A zbog sposobnosti prilagođavanja, ljudi mogu večno da ostanu u začaranom krugu.

Istraživanje o nasilju u centru grada pokazalo je, na primer, da je veća verovatnoća da nasilje izvrše oni koji ga smatraju normalnim.

Ali ovo se odnosi i na veća, složenija pitanja.

Ako neko ne veruje da su klimatske promene veliki problem, zašto bi bio motivisan da preduzme bilo šta po tom pitanju?

Ako ljudi gubi svest o humanitarnim katastrofama, da li će i dalje o problemima obaveštavati njihove izabrane predstavnike ili davati novac u dobrotvorne svrhe?


BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Kako dolazi do normalizacije

Kada je reč o čitanju i gledanju vesti, postavljaju se dva pitanja: kako mediji mogu da izveštavaju o određenoj temi a da ne smanje osetljivost publike na nju?

I, kao pametan, informisan korisnik medija, kako možete da budete sigurni da ne upadate u istu zamku dok pratite medijski sadržaj?

Istraživači ispituju kako stalna izloženost istim vestima utiče na čitaoce i gledaoce.

Na primer, jedna studija je otkrila da je veća verovatnoća da će čitaoce/gledaoce izveštavanja o određenoj temi iznervirati kada im se čini da se vesti ponavljaju, i da će čak takve izveštaje izbegavati.

Ne radi se samo o tome da čitaoci/gledaoci žude za novostima, pišu istraživači.

Ljudi se posebno nerviraju kada primete da se ništa ne menja ili ne poboljšava.

„Pojedini imaju posebno negativan stav prema dugotrajnom izveštavanju o određenoj temi koje ne sadrži dobre vesti o napretku ili poboljšanju, što je delom i zbog političara koji su deo takvih izveštaja", smatraju istraživači.

televizija, vesti
Javier Hirschfeld/Getty Images
Loše vesti se vremenom sve manje primećuju i gube značaj

Tu dolazimo do zabrinjavajućeg dela.

Postoje različite teme čijim zanemarivanjem se podržava status kvo i oni koji su za njih odgovorni.

Zamislite koliko bi bilo verovatno da preduzeća i vlasti preduzmu aktivnosti u vezi sa, na primer, klimatskim promenama, da o tome niko nikada nije govorio.

Ironično, ovo bi moglo da znači da što više vlasti ostvaruju minimalne napretke u rešavanju nekog pitanja, to je ljudima dosadnije da o tome slušaju.

Moguća posledica, teoretski, je da se o ovom pitanju sve manje izveštava i da prestane pritisak da se ono reši.

Zatim, tu je i drugi problem, posebno uobičajen za izveštavanje o ljudima koji pate: ako nas previše uzrujava ono što vidimo ili čujemo, možemo da sagorimo i poželimo da o tome više ništa ne saznamo.

Kako da ne oguglamo

Dakle, šta možemo da uradimo?

Kako da ostanete informisani a da vas to ne preoptereti i da ne oguglate?

Kako da budemo obavešteni o događajima u svetu, a da pritom odbijamo da ih prihvatimo kao „normalne", a ne reagujemo previše emotivno?

Istraživači predlažu da se vesti gledaju i čitaju promišljenije, na primer u određenim vremenima kada ste preplavljeni vestima o nekoj krizi.

S obzirom na važnost vesti, da biste bili dobro informisani treba da koristite različite izvore.

Čak i ako se radi o određenoj temi ili krizi koja vas mnogo zanima, trudite se da čitate i neke druge medije, druge tekstove, a ne uvek iste.

Ako pratite rat Hamasa i Izraela, nemojte samo da tražite udarne vesti; pročitajte spoljnopolitičke analize, članke pisane u prvom licu, gledajte dokumentarne filmove, slušajte audio knjige, čitajte poeziju.

I, ono što je najvažnije, saznajte stavove obe strane u ratu.

Važno je i da se podsećate da je bitna suština, a ne detalji.

Za početak, imajte na umu da drugačiji pogled na sadašnjost podrazumeva razmišljanje na duže staze.

Možda, da osvrtom na prošlost pokušate da shvatite kako smo došli dovde, tako što ćete umesto medija koje dnevno pratite pročitati neku istorijsku knjigu ili pogledati dokumentarac.

Ili, možda da pogledate unapred - šta bi ovo moglo da znači za sutrašnjicu?

Recimo, da potražite analiza o tome šta bi naše trenutne odluke mogle da znače za jednu, 100, pa čak i 1.000 godina.

muškarac i novine
Javier Hirschfeld/Getty Images
Moguće je da oguglamo na humanitarne katastrofe kako u mestima daleko od kuće, tako i onima blizu nas

A šta je sa našom sklonošću da se prilagođavamo okolnostima koje najneposrednije utiču na nas, čak i onima koje ne bi trebalo da prihvatimo samo kao „normalne"?

Prvi korak je da prepoznamo da nam se takvo navikavanje uopšte dešava.

Odvojite trenutak da razmislite: na koje stvari se navikavate, bilo u vašem domu, zajednici ili zemlji, a zapravo ne biste želeli da se naviknete?

Tek tada možete da planirate da nešto uradite.

Pojedini istraživači predlažu da se na „sporo nasilje" odgovara „sporim otporom", ili „sporim nenasiljem", kao što je recimo svakodnevno deljenje informacija o toj temi.

Stručnjaci koji su sproveli istraživanje o navikavanju na laganje zarad dobijanja više novca predlažu da na okolnosti treba pogledati očima drugih, bez mnogo osećanja.

Ako nešto što vam se ne sviđa u vašoj zemlji počne da vam postaje „normalno", možete, na primer, da razgovarate sa nekim ko živi u drugoj zemlji, pročitati kako se problem rešava negde drugde ili (za one koji imaju mogućnosti) čak otputujete u inostranstvo.

Ako postoji neko pitanje koje vam je važno, nemojte da razmišljate o tome kako će vas za mesec ili godinu dana to emotivno uzrujavati kao sada.

Umesto toga, neka vam preduzimanje akcije postane navika.

Na primer, ubeležite u rokovnik da ćete redovno odvojiti pet minuta da pišete vašim političkim predstavnicima.

Ili, umesto povremenih, vršite mesečne uplate dobrotvornoj organizaciji koja se zalaže za cilj do koga vam je stalo. (Dodatak: istraživanje je pokazalo da preduzimanje akcije po pitanje uznemirujuće teme smanjuje rizik od „sagorevanje").

A možda bi najpre na umu trebalo imati činjenicu: od globalne trgovine robljem do aparthejda u Južnoafričkoj Republici, bilo je mnogo užasnih situacija i okolnosti koje su decenijama, čak i vekovima, bile ukorenjene, bilo ih je nemoguće promeniti, i u nekom trenutku bi postale „nova normalnost".

Ali, jesu se promenile.

A isto mogu i okolnosti koje ne želimo da budu deo budućnosti naše deca, ili naše.


Pogledajte video: Prevaranti koji zarađuju od rata u Ukrajini


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk