BBC News

Porodica: „Navikneš se da je tu, a onda opet ode", priče roditelja iz Srbije čija deca žive u inostranstvu

Srbiju godišnje napusti oko 30.000 ljudi, uglavnom mlađe generacije. Kako se osećaju njihovi roditelji i koliko su se navikli na roditeljstvo na daljinu?

Roditelji, inostranstvo, deca, migracije
Victoria Jones/PA

Sreća, ponos, ali i zabrinutost koja ne prestaje su osećanja koja Vladimir, Biljana i Slađan dele, iako se ne poznaju.

Rođena u Srbiji, njihova deca godinama žive u inostranstvu.

„Tek sam nedavno prestala da plačem kada se vraća, ali ni to mi ne uspeva uvek", govori Biljana Ilić, majka 31-godišnjakinje koja više od decenije živi u Beču, glavnom gradu Austrije.

„Na fizičku udaljenost smo se navikli, ono čega sam bolno svesna jeste emotivna i kulturološka daljina - moja ćerka postaje osoba koju poštujem, ali ne mogu da prepoznam", opisuje za BBC na srpskom.

I Slađan Davitković, čiji sin živi severnije, u nemačkom gradu Minhenu, deli njena osećanja.

„Što je duže tamo, sve više poprima njihov način života. Dobro se snašao, a opet i dalje brinem kao na početku", priča ovaj otac za BBC na srpskom.

Pomešana osećanja roditelja su potpuno očekivana, kaže Milica Stanisavljević, porodična psihoterapeutkinja.

„Za njih je ovo jedna vrsta gubitka i normalno je da su zabrinuti, tužni, da žele da zaštite decu, bez obzira koliko ona imaju godina.

„Zato se i trude da budu jaki, da potisnu sopstvene emocije kako bi im olakšali, ali to ne znači da im je lako", dodaje ona za BBC na srpskom.

Prema poslednjem popisu iz 2022. u Srbiji živi oko 6.600.000 ljudi, što je za 6,9 odsto manje nego pre 10 godina.

Zemlju godišnje napusti oko 30.000 ljudi, uglavnom mlađih.

Poslednji Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje da oko 49 odsto njih želi da se iseli iz zemlje, a polovina ispitanika već planira odlazak.

Glavni razlozi su viši životni standard i dostojanstveniji život.

Roditelji, inostranstvo, deca, migracije
Biljana Ilić/Privatna arhiva
Biljana Ilić sa ćerkom Irenom, koja više od 12 godina živi u Beču

Iznenađenje i šok

U porodici Ilić, sve se promenilo 2008. godine.

Biljanina starija ćerka Irena, tada 16-godišnjakinja, dobila je stipendiju da 12 meseci provede u Nemačkoj i pohađa tamošnju školu - „veliko iznenađenje i šok" za nju i supruga.

Tešilo ih je što je ćerka živela u jednoj nemačkoj porodici, ali je zabrinutost bila sveprisutna.

„Godinama kasnije mi je rekla da je po povratku shvatila koliko sam se sekirala, jer sam joj delovala ostarelo", seća se Biljana.

Telefonski pozivi su bili veoma skupi, program Skajp za razgovore preko interneta nepouzdan i bez video opcija, pa su najčešće „pričali" imejlovima.

„Mogli smo tada da putujemo samo ako imamo vizu. Hvatala nas je panika da nećemo moći da odemo, da joj pomognemo ako joj se nešto, ne daj bože, desi", priča Biljana.

Vize za putovanja u zemlje Evropske unije za žitelje Srbije su ukinute tek od 2009. godine.

Za tih godinu dana, Biljanin suprug je samo jednom uspeo da poseti ćerku.


BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Kada se Irena vratila, bila je zrelija i fizički i psihički, sa jasnim ciljem - da po završetku srednje škole u rodnom Nišu, studira u inostranstvu.

Ponovo su se rastale 2011. godine.

„Bilo je podjednako teško kao i prvi put, možda i više, jer nije odlazila u porodicu - odlazila je u zemlju gde ne zna apsolutno nikog.

Kada vam je dete kod kuće, imate uvid gde je i šta je, a kada je daleko, ne znate ništa, ostaje vam da verujete na reč i da ste ga dobro vaspitali", ocenjuje Biljana.

Njen suprug je bio suzdržaniji u pokazivanju emocija dok Biljana nije krila suze, iako je bila svesna da je zbog njih ćerki teže.

Emocije ne bi trebalo potiskivati, jer svako nagomilavanje može biti okidač mnogih zdravstvenih problema, i fizičkih i mentalnih, ukazuje psihoterapeutkinja Stanisavljević.

„Bitno je da se ta osećanja podele sa bliskim ljudima, supružnikom, prijateljima, da roditelji shvate da je skroz u redu ako se ponekad i osećaju loše.

„Nije strašno ako to podele i sa detetom ili potraže stručnu pomoć", ukazuje.

Biljana i njen suprug često razgovoraju sa prijateljima - Sedam od deset porodica iz njihovog kruženja deli iskustvo roditeljstva na daljinu.

„Njihova deca su odrasli ljudi, inženjeri, lekari, farmaceuti, arhitekte, ekonomisti. Neki su otišli sa porodicama.

„Oni čija su deca u Americi se nadaju da će se vratiti u Evropu. O povratku u Srbiju nije da ne razmišljaju, ali ne vide mogućnosti da ovde imaju dobre poslove i uslove života kao u inostranstvu", priča Ilić, profesorka engleskog jezika na Univerzitetu u Nišu.

Roditelji, inostranstvo, deca, migracije
BBC

Svaki rastanak boli

Na povratak ne pomišlja ni 45-godišnja ćerka Vladimira Komnenovića iz Lazarevca, blizu Beograda.

Prošlo je više od dve decenije, a on i dalje pamti dan kad mu je ćerka rekla da želi da potraži posao u Americi.

Tada 18-godišnja Ivana otišla je da bude bebisiterka i - ostala.

„Podržao sam njenu odluku, naravno, ali mi je bilo jako teško, iako je sin prethodno boravio nekoliko meseci van Srbije.

„Podjednako ih volim, deca su deca, ali ona...", na trenutak mu se gubi glas, pa posle kraće pauze nastavlja.

„Ona mi je mezimica, mogla je da mi zavrće uši".

Ćerka je u Americi završila fakultet i zasnovala porodicu.

Za dve decenije, posetio ju je šest navrata.

Poslednji put je ostao čak pet meseci, najduže do sada, jer je želeo da bude sa njima za unukov rođendan.

Sad je već prošlo godinu i po dana kako se nisu videli, „baš mi se odužilo, da sam postao nervozan", kaže.

Ćerka je poslednji put bila u Srbiji kada je njena majka preminula pre nekoliko godina.

Rastanci su i posle toliko vremena bolni.

„Roditelji se tada trude da budu jaki, da bi detetu bilo lakše.

„Razdvajanje je posebno teško na početku, kada se i jedna i druga strana prilagođavaju novim okolnostima", objašnjava psihološkinja Stanisavljević.

Tada je važno pronaći način kako da se ne izgubi kontakt, što je u eri digitalne tehnologije znatno olakšano, ocenjuje ona.


'Sve je lako kad znaš kako'

Vladimir Komnenović je naučio kako da koristi pametni telefon i kompjuter, iako se bliži 70. godini, kako bi što više bio u kontaktu sa ćerkom.

Da bi se i njegovi vršnjaci digitalno opismenili, Delegacija Evropske unije u Srbiji pokrenula je niz kurseva obuke za starije.

„Sve je lako kad znaš kako, a ja ne znam - zato sam došao da naučim", rekao je 75-godišnji Budimir, jedan od prvih 60 polaznika tih radionica, koje se održavaju u deset gradova širom Srbije.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2022. godine, trećina starijih od 65 godina koristilo je računar, a oko 44 odsto internet, u poređenju sa 67 odsto njihovih vršnjaka iz zemalja Evropske unije.

U Srbiji živi 6.647.003 stanovnika, a 20 odsto njih je starije od 65 godina.


'Dete nikada ne treba sputavati'

Odlasci i posle osam godina teško padaju Slađanu Davitkoviću iz Niša.

Njegov sin Miloš je po završetku master studija otišao u Nemačku.

„Smatrao sam da dete nikada ne treba sputavati ako želi da igra za 'jaču ligu', zato sam i bio srećan što je dobio priliku da se bori u jačem okruženju.

„A opet, znao sam da ga tamo čeka borba i mnogo odricanja, što me je brinulo, i ništa bolje se ne osećam ni danas", govori sredovečni Davitković.

On i supruga su sina u početku posećivali na dva, tri meseca.

I Miloš je češće dolazio - a sada, znatno ređe.

„Navikneš se da je tu, da ste tim, a onda ode i oseti se nedostatak", kaže Davitković.

Srećom, tehnologija je napredovala i čuju se gotovo svakog drugog dana.

Kod nekih roditelja javlja se i ljutnja zbog odlaska, što je prirodno, kaže Stanisavljević.

„Često je to praćeno osećajem krivice, jer su svesni da je za njihovu decu odlazak dobra stvar, pa onda to dodatno potiskuju.

„Situaciju otežava ako je velika fizička udaljenost ili različite vremenske zone", kaže ona.

Ovakvi osećaji posebno dolaze do izražaja u vreme važnih datuma, poput rođendana, venčanja, pa i sahrana.

Ne treba zaboraviti ni finansijski deo, koji dodatno utiče na ređe viđanje, dodaje Stanisavljević.

Migracije, Srbija
BBC Ilustracija/Jakov Ponjević
Slađanov sin Miloš već sedam godina živi u nemačkom gradu Minhenu

Večito nedostajanje

Vladimir Komnenović je u penziji, živi sam u vikendici između Beograda i Lazarevca, a dane provodi u bašti.

Sa sinom, koji živi u Srbiji, viđa se kad god može.

Na svaki zvuk telefona poskoči - možda je ćerka.

„Čujemo se povremeno, mada evo već dve nedelje kako nismo.

„Ona će uvek biti moja mezimica, nedostaje mi, roditelju dete uvek nedostaje, ali šta ćeš, bogu hvala, pa je dobro i srećna je", kaže setno ovaj 70-godišnjak.

Slično se oseća i Slađan Davitković.

„Briga je ista, možda sam malo opušteniji zato što vidim da je usavršio jezik i znanje, da napreduje i da se uklopio", navodi ovaj Nišlija.

Da li bi voleo da mu se sin vrati?

Okleva sa odgovorom.

„Ne bih voleo da se vrati, a da bude nesrećan".

Biljanina ćerka Irena dolazi dva, tri puta godišnje.

Doktorirala je, dobila austrijsko državljanstvo, što joj je znatno olakšalo put do željenog posla.

„Ponosni smo na nju zato što je sve što je postigla, postigla sama, upornošću i ogromnim trudom i odricanjem", kaže Biljana.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk