Laura Barna: Umetnost je prevodnica koja nas prevodi u zdravije stanje i koja nas čuva da budemo ljudi

Novi roman Laure Barne drugačiji je od njenih prethodnih ostvarenja. U dosadašnjim delima bavila se istaknutim ličnostima naše kulturne istorije, poput Isidore Sekulić, Anice Savić Rebac, Koste Milićevića, Nadežde Petrović, Rastka Petrović i dr. Ovo je prvi put da piše detektivski roman.

Inspiraciju za ovaj roman pružio joj je boravak u Njujorku. Naime, kako je govorila na predstavljanju knjige, u Njujork je bila pozvana uradi monografiju o našim slikarima i vajarima koji su posle Drugog svetskog rata i tokom njega  emigrirali u Ameriku. Zbog korone je u Americi ostala nešto više od tri meseca.

„Puštam da me život vodi od slučaja do slučaja i na taj način sklapam mozaik koji se zove roman”, rekla je spisateljica na promociji, govoreći o nastanku romana.

Roman „Skupljači slučajeva” ima i autobiografske elemente, ali je pre svega u pitanju fikcija.

Radnja romana odvija se na Univerzitetu Kolumbija. Roman predstavlja nadogradnju istinite priče o ubistvu devojke. U priči o ubistvu isprepletano je mnoštvo likova. Kako je Barna rekla na promociji, ideja je bila da spoji ljude iz različitih delova sveta. Likovi dolaze iz Beograda, Meksiko Sitija, Drezdena, Asizija, Sankt Peterburga, iz gradova koji su poznati po umetnosti. Jedan od likova je i sam grad Njujork ključno mesto zapleta, ali i raspleta događaja.

Njena namera bila je da ne otkriva mnogo do kraja romana ne bi li dala mogućnost čitaocu da i oni učestvuju u rešavanju slučaja.

Kako je ovaj roman drugačiji od prethodnih, pitali smo je koliko je umetniku teško da publici pruži nešto novo, a da ostane dosledan sebi i sačuva umetnički kvalitet. Laura Barna rekla nam je da sačuvati svoj stil u isto vreme i jeste i nije teško.

„Što se mene tiče, pisala sam dosta o ličnostima iz naše kulturne istorije. Tu već postoje neka ograničenja. Te ličnosti su definisane kao takve i teško je menjati ih, što bi značilo menjati i celu kulturnu istoriju. Ono što je bila moja namera kod tih važnih ličnosti jeste da ih pokažem na neki drugi način. Tu uvek nailazite na neke kritike u smislu ’Nije to tako bilo’. Ali, pokušavam da se držim svog cilja u celoj toj priči. Pisati više puta o različitim ličnostima, kao što sam ja radila u nekoliko romana, stvara mogućnost da upadnete u neki manirizam, što sam htela da prekinem i što sam novim romanom ’Skupljači slučajeva’ učinila i okrenula se žanru koji mi je do sada bio apsolutno nepoznat, a to je detekstivski roman”, kaže Barna za Boom93.

Želela je da napiše detektivski roman koji će biti više psihološki i koji će obuhvatiti različite ličnosti, naročito ženske likove. „Skupljači slučajeva”, prema njenim rečima, bave se psihologijom likova koji su udenuti u jednu priču koja može da se svrsta u detektivsku.

Na promociji je istakla da je njena ideja bila da do tančina razvije ženske likove, koji su različite starosne dobi, materijalnog stanja, različitog porekla. Pošto je dosta vremena provela u Americi, te je imala prilike da posmatra tamošnje žene, pitali smo je koliko se razlikuju položaj žena u Srbiji i Americi.

„To su toliko različite kulture da nekad ne mogu da se porede. Njihovu slobodu ja bih nekad nazvala nepristojnost. Govorim u svoje ime. Ono što oni podrazumevaju kao slobodu, kao slobodan način ophođenja izražavanja, komunikacije, to je kod nas stvar vaspitanja. Tu negde je ta kulturološka razlika. Mi smo vaspitani u potpuno drugom duhu i na taj način i izražavamo kulturu. Zato je nama danas prilično teško da se uhodamo i uklopimo u sve ove nove trendove”, navodi Barna.

Kaže da, iako se govori da kaskamo za Evropom i Amerikom, zapravo ne kaskamo već smo ograničeni tradicijom, naročito kulturološkom, koja nas je tobože sputala.

„Nije nas sputala, nego nas je, čini mi se, učinila ljudskim. To je u Americi potpuno drugačije. Oni tamo deluju kao da su slobodni, ali za naše pojmove to prelazi neke granice pristojnosti”, smatra Barna.

Laura Barna je poznavalac lika i dela Isidore Sekulić. Učestvovala je u snimanju filma o njenom životu i radu. Kada se sa „Saputnicima” i „Pismima iz Norveške” pojavila na književnoj sceni svog vremena, Isidora Sekulić naišla je na oštre reči književne kritike. Sa Laurom Barnom razgovarali smo o tome koliko se danas promenilo razumevanje književne kritike za žensku literaturu.

„Ako govorimo o vremenu Isidore Sekulić do danas, samo se vokabular promenio. Suština je ostala ista, nažalost. Ništa se tu nije drastično promenilo, osim što se u nekim slučajevima otišlo u krajnost, što je opet neka vrsta neslobode i ograničavanja. Ne možete da idete u krajnost jer onda ugrožavate druge ljude”, rekla je Barna.

Kao primer toga koliko je situacija ostala ista navodi primer Ćorovićevih susreta pisaca.

„Bila sam na Ćorovićevim susretima pisaca. Dodeljuje se 37 puta, 37 godina. Nijednom je nije dobila nijedna žena. Postavila sam to pitanje zašto se u našoj literaturi za ovih 37 godina nije našla žena koja bi dobila nagradu „Svetozar Ćorović“. Mislim da bi on bio ljut na to sve. Tim primerom sam Vam odgovorila koliko se suštinski ništa nije promenilo od vremena Isidore Sekulić i od vremena kada je kritikovana i od Skerlića, i od Milovana Đilasa, i od Mihisa”, rekla je Barna.

Na promociji svog novog romana dotakla se i položaja umetnosti i umetnika.

„Mislim da je položaj umetnika veoma loš. Jako mi je žao zbog toga. Ljudsko biće je kulturno biće. On se hrani kulturom kao što se hrani bilo kojom hranom ili pijemo vodu, udišemo vazduh. Bez kulture ne bismo mogli. Bez umetnosti bismo teško savladali sve ove prepreke i događaje koji nas bombarduju do danas. Umetnost je ta koja je prevodnica, koja nas prevodi u neko zdravije stanje i koja nas čuva da budemo ljudi. Mislim da se to danas negde nadomešta nekim veštačkim stvarima koje nikad ne mogu biti umetnosti. To su samo falsifikati i ti falsifikati će kad-tad izaći na videlo i shvatićemo da je car go”, zaključila je Barna u razgovoru za Boom 93.

Laura Barna je srpska književnica i istoričarka umetnosti. Ona je pripovedač, prozni pisac, romansijer i esejista. Od 1995. godine objavljuje priče, eseje, studije, likovne kritike i stručne radove iz istorije umetnosti u domaćoj i inostranoj književnoj periodici.

Objavila je sledeće romane: Protovir (2003), Nevolje gospodina T. ili suteren (2005), Crno telo (2007, 2010), Moja poslednja glavobolja (2008, 2012), Četiri elementa (2009), Sanatorijum pod belim (2009), Đorđoneova kletva (2011), Pad klavira (2013), Crveni presek (2015) i Jugo uvek okreće na buru (2018), Sve moje sestre (2021).

Autorka je zbirki priča Dijalog o kamenu (2008), Tamo neka zanimanja (2010) i Muzej ne radi (2020).

Projekat „Supermarket kulture”, koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da afirmiše kulturne vrednosti i stvaralaštvo, da predstavlja stvaraoce i umetnike, ali i da obrađuje ključne teme od značaja za položaj kulture i umetnosti u društvu i našoj lokalnoj zajednici, da pruži podršku i istakne važnost kulturne politike za budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.