Intervju sa Valentinom Oljačom – Pozorište kao druga kuća

Boom 93: Valentino, mnogo je razloga što smo odlučili da razgovaramo sa Vama. Najpre zbog toga što ste jedan od nakvalitetnijih glumaca u amaterizmu, što se tiče ovog našeg kraja. A bitan razlog je neverovatan kontinuitet i prisustvo u mnogim pozorištima koja gravitiraju Požarevcu i u njemu samom. Kako sve postižete?

Valentino Oljača: Pre svega, hvala Vam na ovim uvodnim rečima i na ovom divnom komplimentu. Delimično bih se složio, jer ovde u našem kraju postoji plodno tle za mnoge kvalitetne i talentovane glumce, a ja sam samo jedan od njih. Što se tiče prisustva u pozorištima, trenutno smo u prilici da radimo sa gospodinom Jagodićem (Miloš Jagodić, op.aut.) ’’Zločin i kaznu’’, a paralelno sa tim ja igram i u Crniću, gde planiramo sa Nevenom Rakočević jednu novu predstavu.

Boom 93: Koliko je nama poznato već više od jedne i po decenije ste na sceni.

Valentino Oljača: Pa, ako računamo neke prvu ozbiljnu predstavu, a to je bilo 2004. godine, onda je to blizu dve decenije.

Boom 93: Kako je sve zapravo počelo? Kada ste kročili na scenu? Da li je to možda bilo na nekim priredbama, još u dečjem uzrastu, pa je neko primetio Vaš dar?

Valentino Oljača: Uglavnom to počinje u školskim danima, u Osnovnoj školi ili Gimnaziji, jer tada smo radili školske predstave sa svojim nastavnicima i profesorima. Ozbiljniji početak u mom slučaju bio je 2004. godine kada smo pokušali da revitalizujemo amatersko pozorište u Boževcu, Dramski studio “Branko Radičević“, i sa nama je Miodrag Maga Milanović, veliko i značajno ime u pozorišnom svetu, radio predstavu “Đido“. Tako je i Boževac ponovo lansiran u svetu dramskog stvaralaštva, a i ja sam počeo da se ozbiljnije bavim pozorištem.

Boom 93. Da li je Boževac uspeo da ostvari kontinuitet od te 2004. godine? Oni su se 2021. godine uspešno predstavili na festivalu “Živka Matić“.

Valentino Oljača: Jeste. Sa manjim ili većim prekidima. Učestvovali su uglavnom redovno na FEDRAS-u, ponekad i na festivalu u Požarevcu. Bilo je nekih prekida, ali ipak trude se  da rade u kontinuitetu.

Boom 93: Vas bije glas da ste izuzetno duhovit čovek. Veoma ste upečatljivi u likovima koji imaju humorističku crtu. S druge strane, u profesionalnom životu, bavite se jednim ozbiljnim poslom jer ste prosvetni radnik. Da li očekujete u nekom trenutku da se ta Vaša energija i ljubav prema pozorištu bar delom prenese i na decu kojoj predajete? Da li se potrudite da i na Vašim časovima prenesete nešto od Vaših znanja iz oblasti dramskog stvaralaštva?

Valentino Oljača: Svakako. Drama u nastavi je jedan od elemenata koji treba da se koristi, jer to deci program čini zanimljivijim, lepšim, razigranijim. Svakako da je čast i zadovoljstvo kada neko iskaže interesovanje za glumu. Lepo je da ponekad imamo priliku da i igramo  sa svojim učenicima. Ponovo ću se vratiti na Boževac. Tamo igraju Miloš Ivić i Igor Jovanović, čak i Igorov brat Ognjen, i sva trojica su moji đaci.

Boom 93: Imali smo prilike nedavno na festivalu “Živka Matić“ da ih vidimo i mislim da je njihov nastup zaista razgalio požarevačku publiku. Što se tiče onoga što Vama kao glumcu više leži, da li je to neki klasičan repertoar ili čak možda i neki eksperimenti poput ovoga koji je priredila Tijana Bajić sa predstavom “Luda Troja u stotinu boja“, koja je premijeru imala u januaru a sada je deo pratećeg programa festivala “Milivojev štap i šešir“?

Valentino Oljača: Da, ta predstava jeste neka vrsta eksperimentalnog projekta i predstavlja spoj više glumačkih generacija. Jeste novo i jeste zanimljivo. Inače, lično, nekako sam uvek voleo da to bude komedija, i to je moj zaštitni znak. Veliki izazov je igrati klasike, igrati dramu, jer to predstavlja veliki zalogaj za svakog glumca da se okuša i na tom polju. Podjednako je teško biti i komičan na sceni i dramski uverljiv, jer nijedan aspekt tog predstavljanja nije lak za izvođenje, koliko god to iz publike delovalo jednostavno i lako.

Boom 93: Rekli smo već da ste veoma aktivni. Kako to postižete? To svakako podrazumeva veliku žrtvu i odricanje, ali i ogromnu ljubav prema pozorištu jer to je potka ili pozadina svega, zar ne? A sve to da biste postigli da se pojavite, pa često, i na nekoliko proba u jednom danu. Jer bilo je i Smederevo, Kostolac, naravno Požarevac, Crniće…

Valentino Oljača: Nekad mi se dešavalo da sam imao i po tri probe u toku jednog dana (smeh). To je onda trajalo do kasno u noć. Nešto što nas održava, energija koju imamo, dolazi iz druženja koje negujemo u svim tim ansamblima, počevši od matičnog pozorišta pa preko Crnića, Kostolca, Petrovca, Boževca… To je ono što sve amatere zapravo nosi kroz ovu umetnost, a reč je i o nekoj privatnoj bliskosti i druženju.

Bom 93: Vaš rad i Vaši dometi na sceni su bili na neki način i valorizovani od strane stručnih žirija. Primećene su Vaše kreacije pa su usledile i nagrade. Možemo li da pomenemo neke koje su Vam izuzetno drage?

Valentino Oljača: Jedna od najdražih nagrada je ona sa festivala “Milivojev štap i šešir“. Dva puta sam osvajao Milivojev štap i jednom to kompletirao sa šeširom i postao pobednik festivala. Tu su nagrade sa FEDRAS-a, iz Loznice, Gornjeg Milanovca, sa Uba, iz Leskovca… Zaista ih je bilo puno, ne mogu se svih ni setiti. Lep je osećaj, naročito kada osvojite nagradu negde na strani, kada vas ljudi gledaju možda prvi put. To ima za nas glumce posebnu težinu i značaj.